Osim zamaha čekićem sudbine, život raspolaže ogromnim brojem sitnog alata za unišavanje iluzija – neiscrpnim izvorom poniženja namenjenog tvom egu, sujeti, ponosu; frustracija namenjenih tvojoj nesigurnosti, kolebanju, sumnji; kajanja namenjenog tvojoj gluposti, bezobzirnosti, sebičnosti…
Sve što shvatiš u životu, o sebi i životu, dolazi posle nečeg što si već zabrljao, propustio, izgubio, olako odbacio. Život se uči retroaktivno i čemu to, dođavola, služi? Da te nauči poniznosti, valjda, jer je poniznost ono suprotno od ega, ako uopšte možeš da nazreš taj koncept kroz mračne magle iluzija koje se kovitlaju kroz tvoja ubeđenja i očekivanja, kroz sve tvoje misli i osećanja. Zamišljaš da si poražen, uklet, neshvaćen, poseban, jedinstven. A ne poznaješ svoju posebnost, ne integrišeš svoju ukletost i neshvaćenost, ne prevazilaziš svoju poraženost – podležeš ponosu gubitnika, ego tripu koji se ne zadovoljava učestvovanjem, a ne može da pobedi – jer nije ni dao sve od sebe da pokuša. Život nije fer. Ne može ni da bude, jer je to kategorija koju su izmislili ljudi – fer i korektno. To je ono što reguliše ljudske odnose, dogovorno, u nedostatku potpune otvorenosti uma i srca, u nemogućnosti da komuniciramo direktnim putem, iz duše ka duši.
I zato nemoj da kukaš kad te nešto zvizne po glavi i obori na kolena, jer to je položaj koji je već trebalo da zauzmeš svojom voljom i svešću.
Aleksina Đorđević
