Najčešći način savremene komunikacije je kucanje poruka – možete da se dopisujete na svakom mestu, stekli ste naviku da šaljete poruke kad vam je dosadno, jer negde sedite i nešto čekate, a praktičnije je od telefoniranja, jer niko ne može da čuje šta pričate i nikome ne smetate. Danas svi drže telefone u rukama i kuckaju – svi se u bilo kom trenutku u danu sa nekim dopisujemo, a to vrlo često nisu bliske osobe, nego virtuelni frendovi i flertovi. Onlajn komuniciramo sa osobama sa kojima realno ne bismo razmenili ni pet reči, a sa onima sa kojima se viđamo i razvijamo neki emotivni odnos, takođe se najviše dopisujemo – više reči razmenimo četujući, nego što to radimo kad se sretnemo. Poruke omogućavaju da budemo otvoreniji i direktniji, pa i zabavniji i pametniji, ali narušavaju stvarnu komunikaciju, koja obično nije nastavak onoga što smo razmenili preko poruka, jer se realan susret odigrava u drugoj dimenziji i ima svoje zakonitosti i načine.
Reči čine samo deset odsto ljudske komunikacije
Dok poruke čine samo reči (i simboli, emotikoni) u susretu uživo se komunikacija odvija na svim nivoima – govor tela, izraz lica, pogled, izbegavanje pogleda, gestovi, smeh, boja i visina glasa… Sve nas razotkriva. Uživo ne možete da sakrijete tremu i napetost, odaju vas pokreti i nervoza u glasu, držanje tela. Ne možete sakriti ni to da vam nije prijatno u nečijem društvu, jer vaše telo šalje sve signale, ponašate se i razgovarate distancirano i tražite način da skratite i prekinete susret. Uživo ne možete da ostavite tako dobar utisak, kao preko poruka, a naročito se osećate izloženo i nervozno, ako ste taj utisak već napravili, dugo se dopisujući pre stvarnog susreta. Osoba sa kojom se prvi put vidite, već ima neku sliku o vama, koju je stvorila na osnovu reči, a sada treba u to da uklopi utisak koji ostavlja vaša fizička pojava i ponašanje. Ovakvi susreti su češće razočaravajući, nego očaravajući.
