Žare nije revolveraš. Nije ni kauboj. Premda živi na Divljem Zapadu, kao i mi, prezire silu. Ne nosi čak ni pištolje. Ne jaše brze i neukrotive konje. Završio je neke umetničke škole, nisam siguran tačno koje, i pre nekoliko godina postao profesor na jednom od tih fakulteta.
Žare pripada generaciji koja je odrastala uz kaubojske filmove Serđa Leonea i stripove o Teksu Vileru. Seća se kako je Gari Kuper izašao na dvoboj tačno u podne. Pamti Žare i kako je Džon Vejn razjurio kradljivce stoke u Novom Meksiku. Možda su ga baš ti filmovi naučili da prezire nepravdu, a naročito bahate probisvete. Maštao je da jednog dana postane kauboj sa Divljeg Zapada koji pobeđuje u dvoboju bandu lopova koja zlostavlja ceo grad. Neočekivano, prošle godine želja mu se ispunila. Samo što se radnja umesto u Novom Meksiku odvijala u Novom Sadu. Umesto kradljivaca stoke pojavili su se kradljivci PDV-a.
Ima već nekoliko godina da je tako. Niko ne sme da traži fiskalni od ugostitelja. Ove godine u Guča-sitiju ranili momka koji je uz piće zatražio i račun. Osilili se i namnožili pa im čak ni savezni šerif ne može ništa. Pre nekoliko nedelja kupio je hamburger i nije dobio fiskalni. Nije želeo da ih naljuti i da pošalje rendžere da ih silom smire. Umesto toga upriličio je mirovnu misiju, te su popušili lulu mira. Od tada su svi u strahu još više, a državna kasa je sve praznija.
U jednoj poznatoj novosadskoj kafani, sedeći sa povelikim društvom, Žare je proslavljao rođendan. Vesela ekipa, bilo ih je desetak, svi raspoloženi, bogami se i popilo. Fini ljudi, umetnici, nisu kabadahije da se napijaju, da uznemiravaju druge. Stvoriše se i tamburaši, zasviralo se, zapevalo i tako do duboko u noć. Onako, kako to Lale umeju.
I konobari i svirači vole vesela društva. Kada se malo popije lakše je izmamiti i koji dinar za bakšiš. Trudili su se celo veče. Nema primedbe na to. I račun je bio korektan, ljudski, mada Žare ne žali para za čašćavanje. Konobar je, na kraju, doneo račun na papiriću, na nekakvom blok računu. Ispisan rukom, sabrano sve kako treba, provereno sigurno više puta na digitronu. Popilo se toliko koliko piše, ‘ajde de ako je dodata koja flaša, neka bude. Žare, međutim, gleda račun u blagoj neverici. Tamburaši i dalje lagano sviraju, društvo se polako sprema da krene, ustaju jedan po jedan. Konobari raspremaju stolove, barmen pere čaše i slaže ih po policama. Sve je izgledalo kao uobičajeni završetak jedne lepe kafanske noći. Sve dok Žare nije rukom pozvao konobara. Mirno ga zamoli da se sagne i držeći u ruci račun koji je dobio, šapne mu nešto na uvo.
Konobar je razrogačio oči, i preplašeno odskočio od Žaretovog stola.
“Ka… ka… kako to mislite treba vam fiskalni račun?!” zamuckuje konobar ne verujući da je dobro čuo.
Muzika je prestala da svira. Konobar i dalje gleda Žareta zaleđenim pogledom. Gosti se okreću da vide ko je taj ludo hrabri gost, koji traži nevolju. U trenu se stvori i gazda kafane, pretpostavljam da u takvim opasnim situacijama barmen ima panik-taster ispod pulta.
“U čemu je problem, gringo?” pita gazda, debeljuškasti, sedi čovek. Izgleda da je i sam sedeo sa društvom za susednim stolom. Čačkalica mu je u ustima, izgleda da su taman stigli ćevapi. Prepozna Žare i pomoćnika šerifa grada Novog Sada za gazdinim stolom. Iz pogleda je video poruku da na njegovu pomoć ne računa u ovom obračunu. Zauzet je ćevapima.
“Želeo bih da mi date fiskalni račun” odgovara Žare. Bez treme i straha u glasu, kao da traži još jedan viski, a ne nešto tako krupno.
Muzičari već pakuju instrumente i sakrivaju se iza pulta, barmen skida čaše. Gosti jedan po jedan izlaze, ne žele da gledaju kako uludo gine mlad čovek. Gazda stoji naspram Žareta, podbočio ruke na kukove. Neprijatnost je u vazduhu.
“Aaa… šta će ti taj… fiskalni račun?” upita gazda kafane, završivši pitanje nadmoćnim smehom, što je bio znak i za ostale goste da se grohotom nasmeju.
Ne, Žare,nemoj, rekao bih mu da sam tamo. Ma, šta će ti to parče papira na kom su ispisana sitno neka slova i brojevi? Tamo samo piše ime lokala, neki bezvredni podaci i sabrani brojevi. Sve isto piše i na računu ispisanom rukom, samo još krupnije. Saldo naročito. Stvarno ne mogu da se setim jednog razloga zašto ti treba fiskalni račun baš sada. Mani se Žare fiskalnog računa, vidiš da se glave gube i za sitnice.
Tada Žare reče nešto što je gazdu nateralo da spusti oružje.
“Treba mi taj fiskalni račun. Treba mi zato što ćete onda platiti PDV. Treba mi zato što PDV puni budžet. Treba mi zato što ja iz budžeta dobijam platu. Treba mi… jer njime hranim svoju porodicu”, reče Žare, jasno i glasno.
U kafani tajac.
Gazda spušta ruke, kao da je prvi put čuo ovakav odgovor. Nekoliko trenutaka je posmatrao Žareta procenjujući njegovu čvrstinu. Onda se okrenuo ka konobaru i bez reči klimnuo glavom dajući mu dozvolu da odštampa račun.
Na njemu je, uz ceh koji je napravljen, krupnim slovima stajao i PDV 6.921 dinara. Za toliko je Žare pomogao da se napuni kasa. I danas ga za uspomenu nosi u novčaniku i pokazuje ga ponosno, kao što stari ratnik pokazuje svoje ordenje. Na kraju ga je gazda ispratio uz zabranu da se ikada pojavi u njegovom lokalu. Možda su stavili i sliku sa natpisom “WANTED” zbog tog fiskalnog računa. Ali, Žare je uradio ono što je njegova savest nalagala. Mada, zna i on da se taj budžet često nedomaćinski troši. Ipak ga poštuje, jer hrani porodicu.
Sve se nešto nadam da neće Žare ostati usamljen u tim svojim principima. Možda se, za početak, pridruže i ostali koji dobijaju plate iz budžeta. Trenutno ih je preko šesto hiljada. Možda i oni zatraže fiskalni račun i izgovore sebi i drugima: “Treba mi, jer iz budžeta primam platu.” Bez straha da će ih bahati ugostitelj opsovati i najuriti. Možda tako započnemo da od našeg Divljeg Zapada pravimo nešto drugo.
Da postanemo manje Divlji, a više Zapad.
Izvor: preuzeto sa bloga “Dnevnik jednog direktora”
