Kod većine parova koji su učestvovali u istraživanju, nivo usklađenosti, odnosno, genetske sličnosti, bio je visok kao kod rođaka u trećem i četvrtom kolenu, a zabrinjavajuće je to što ovolika sličnost genetskih profila može da ostavi posledice na zdravlje potomstva, jer se na decu partnera podudarnih genetskih profila prenose i dobre i loše recesivne osobine oba roditelja.
Slična istraživanja su sproveli istraživači Evropskog društva za humanu genetiku, koji su dobili i slične rezultate. Oni su posmatrali glavni histokompatibilni kompleks gena, odnosno, genetski region koji je zadužen za imuni sistem i uspešnu reprodukciju.
I, kako stvari stoje nakon ovih saznanja, koliko god verovali da imamo svoj tip osobe koja nas privlači, ili reagujemo samo na srodne duše sličnog senzibiliteta, mi smo zapravo genetski uslovljeni i potencijalnog partnera prepoznajemo na nivou koji nema veze sa racionalnim odlukama, niti sa tim što se nama sviđaju neki posebni tipovi – zapravo, oni nam se sviđaju, jer nam geni tako diktiraju.
Sličnost se prepoznaje na fizičkom (organskom) nivou i to je ono na šta reagujemo nesvesno privučeni. Ono što izgleda kao privlačenje suprotnosti, zapravo je manevar “finog evolutivnog podešavanja” kako to genetičari objašnjavaju.
Nemamo razloga da sumnjamo u rezultate istraživanja i genetsku podudarnost emotivnih partnera, ali ako inače znamo da se srcu ne može naređivati, da je ljubav slepa, da kad smo zaljubljeni imamo osećaj da tu osobu znamo odnekud, a kad se bliskost i intima prodube, da nas osećaj srodnosti (doživljaj partnera kao svog rođenog) prožima, pružajući nam mir i stabilnost u odnosu, onda ta priča o genetskoj podlozi ima mnogo smisla i mistifikacija o srodnosti duša i sudbinskoj predodređenosti može da prestane da nas opterećuje.
Brankica Milošević
