O muškarcima brinu žene. Ako nema majke, tu je baka, tetka, sestra, kasnije se pojave neke devojke i na kraju ih žena uzme pod svoje. Ta briga se sastoji od ljubavi, koju oni u okviru porodice primaju zdravo za gotovo, ali i od servisiranja – muškarac neće ni da primeti, niti će mu zasmetati nered, fleke, zatrpan radni sto, prašina, patike pored kreveta, zgužvana odeća…
Muškarca koji je dugo sam, uglavnom ćete prepoznati čim ga vidite. On još uvek nosi omiljenu duksericu iz srednje škole i ne primećuje da deluje zapušteno i ofucano. Čak i oni muškarci koji su naučili da se staraju o sebi i održavaju prostor u kome žive, jer su dugo odvojeni od porodice i samostalni, zrače tim prepoznatljivim fluidom psa skitnice, kome je neophodan gazda.
Sam muškarac, bez ženske ruke, ženske pažnje i ljubavi, izgleda nije u stanju da se sam o sebi stara onako kako to čine same žene. On možda ne uviđa potrebu, promiču mu stvari zbog kojih bi ga žena prekorela, ili bi ćutke uradila šta treba – poslagala garderobu, uključila mašinu, istresla ćebad, rekla mu da se obrije jer izgleda kao četka, da ode na šišanje, da poseče dlake koje mu vire iz nosa, očisti nokte i odnese cipele kod obućara. Zakrpila bi mu čarape, ili bi mu kupila nove, a stare bacila – nešto čega se on ne bi setio, dok mu ne bi postalo hladno u patikama.
