Ona unosi nemir u tvoj život, na svaki način. Ali taj nemir, to je suština života, to je ona strast koja sve pokreće. Ona možda ruši, ali to što se sruši pod njenim naletom i treba da se sruši, da bi se izgradilo novo i bolje, ona te neprijatno podseća na sve što si propustio jer se nisi dovoljno uložio, jer nisi izgarao i dao sve od sebe, ona te tera da budeš živ sto posto. Od nje te podilaze žmarci, hvata te neizdrž, njena vatrenost je zarazna i napadna i naporna, ponekad si nervozan kao da ti mravi mile ispod kože, ponekad si smoren i samo želiš da te ostavi na miru, jer imaš utisak da ćeš se prosto spržiti i pretvoriti u pepeo. Želiš da se odmakneš od te vatre, da uživaš u prijatnoj obamrlosti duha i tela, da ti malo bude zima, da se umotavaš sam u sebe da bi se ugrejao…a onda shvatiš da više nikada nećeš moći dovoljno da se ugreješ, ako ona nije pored tebe. I da ti nikada neće biti dovoljno hladno, da te ukoči i natera da se slediš i da ne posežeš za stvarima koje te oživljavaju, angažuju, inspirišu, ispunjavaju.
