Ono što nas čini ženama, često nas čini i ludim kučkama, kao što i vas ono zbog čega ste muškarci često čini prljavim svinjama. Tako, da znamo na čemu smo odmah na početku, da se ne svađamo. Vama jednako glatko sklizne sa jezika optužba ludačo, kao što nama ide siktanje svinjo.
Poslednji put kad su mi rekli da sam luda, razbila sam flašu i njome napala jednu svinju. Ali to je bilo davno, kad sam bila mnogo mlađa. Ludost mi je opala sa godinama, ali to samo tako izgleda, zato što niko ne može da mi uđe u glavu i da vidi burleske koje u meni izaziva spoljašnji svet.
Kliničko ludilo, koje mi je, čini mi se, pretilo neko vreme, ustuknulo je pred onim drugim ludilom, koje me srećom uopšte ne napušta.
Umem da verujem i da budem bezbrižna. Tamo gde svi sumnjaju, jedu se, računaju, brinu, ne mogu da spavaju i gutaju smirivalice. Među zabrinutim, namrštenim ljudima stisnutim oko sebe samih, moja bezbrižnost deluje uvrnuto. Svakog dana se cerekam bez ikakve zadrške, bilo gde, kad god se dešava nešto urnebesno, ali među ljudima koji zajedno sa besom, gorčinom i bolom gutaju i suze i sopstvene jezike, ja sam ta koja deluje kao ludača. Čak i u pozorištu, za vreme urnebesne komedije, čujem kako su drugi koji se smeju tiši i kraćeg daha od mene. Pa pokušavam da se suzdržim, da ne vređam ljude svojim ludilom, stavljam ruke na usta, ali ne vredi. A onda pomislim e jesam kreten, jebote, pa ovi oko mene se ponašaju neprilično, a ne ja – kao da su došli na plažu i sede u čizmama i kaputu.
