Lepo me boli glava kad pomislim na vernost. Pogrešno usmerena, loše protumačena, bukvalno shvaćena, filozofski izvrdana, vernost ne angažuje najbolje u nama. O ne. Na tom ispitu padamo stalno. Uvek nekog izneverimo. Ideale, nadanja, roditeljska očekivanja, partnera, decu, ali najčešće sami sebe. Najčešće izneverimo vernost samu, jer uopšte ne kontamo šta ona traži od nas i u kom obliku je sad došla da zahteva koješta.
Ali vernost ne postoji nezavisno od pripadnosti. Ne možemo izneveriti nešto čemu se nismo obavezali. A čim pristanemo na okove, naći ćemo se u iskušenju da pokušamo da ih se ratosiljamo. Ako je vernost u našem sistemu vrednosti isto što i doživotna robija, svakako ćemo posvetiti život izneveravanju, ma koliko nemali pojma šta i protiv koga radimo. Ukoliko smo rešili da budemo verni jedino sebi, ukoliko se obavežemo da ćemo dosledno biti to što jesmo, možda sa iznenađenjem otkrijemo da smo ponekad sto posto verni, odani, posvećeni, lojalni, zakleti do fanatičnosti, a ponekad samo preskočimo vernost poput blatnjave bare i nastavimo neuznemireni svojim putem.
Tvoja vernost zvuči poznato, a?
Ali ako odbacimo filozofiju, lični moral i sisteme vrednosti, ah, nećemo reći jeeee, živela sloboda, nego ćemo ogoliti ono što ostane kad se sve to odbaci, a ostane pitanje vernosti.
