Znate, ponekad se pitam kome se obraćam kad pišem o muško-ženskim odnosima, o emotivnoj i seksualnoj pismenosti, o načinima da se volimo, razumemo, svađamo, preboljevamo, poštujemo, opraštamo i komuniciramo na svesnom i razumnom nivou, a ne na nivou tripovanja, pogrešnih pretpostavki i otrovnih predrasuda, a onda dobijem više odgovora odjednom. Nedeljno mi se na Facebook-u obrate barem dve ženske, a ponekad i neka muška osoba, da mi kažu kako im je neki moj tekst bio od koristi, da su neke stvari koje su i sami znali, najzad povezali i shvatili, da sam im nešto razjasnila i navela ih da o nečemu razmišljaju. I to je kontinuitet, koji me prati otkad pišem ovakve tekstove. I onda mi se javi tip koji smatra da moje pisanje spada u treš žanr i ja se naravno, bacim na preispitivanje, jer uvek to radim kad popijem kritiku. I utvrdim da je u pitanju njegova percepcija, a ne moje pisanje, a da ono što pišem nije ni namenjeno njemu, jer on možda u životu nema dileme, probleme i situacije o kojima pišem.
Zaista smatram da se bavim nekim oblikom edukacije, jer pišem o stvarima koje poznajem, onoliko istinito i pošteno koliko sam u stanju, sa punom odgovornošću. Nisam psiholog ni terapeut, samo umem da pišem o životnim stvarima za koje sam nekad mislila da se dešavaju samo meni, a sada znam da je ono što doživljava pojedinac – šta god to bilo, dobro i loše – samo lična obrada opštih stvari koje su zadate ljudima za proživljavanje, od kad postojimo kao vrsta. Sve se već desilo. Neko je već doživeo ono o čemu maštamo, kao i ono čega se najviše plašimo. Ljudi smo, a moja misija na svetu je da uočavam i ukazujem na domete ljudskosti, a za to bogme jesam i edukovana i opremljena, a i dovoljno matora. I dok tako premišljam o razlozima, smislu i trešu, pojavi se opet na Facebook – u tekst jednog tabloida sa savetima muškarcima i moje premišljanje i odgovori koje sam dobila, odjednom budu kompletni.
