Ništa ona meni stvarno ne radi. Ta koleginica. Osim što me izaziva. Pa nije ni to što me izaziva, nego što ne mogu ništa. Ne samo što na poslu ne mogu ništa, nego uopšte nikad ništa. Sa njom. Udata. Mo’š misliti! K’o da je to dijagnoza neke zarazne bolesti, pa sad ja ne smem da je pipam, da ne obolim. Zdravije bi bilo da mogu, ovo nije dobro za srce. Mislim, uzlupa se, pa onako kao preskače, nije to kao kardio trening, nego muka, čoveče. I baciše se onolike erekcije, bre, gre’ota.
Ali, sad, šta da radiš, takva je ona. Izazovna. Sve nas uznemirava. Mislim da se i ona Milica iz računovodstva seče na nju, ali nisam sto posto siguran. Znaš onaj tip ženske što je sva bujna i ništa joj se ne zakopčava do kraja, k’o da nosi sve dva broja manje? E, Jelena mi rekla kad smo pričali o tome kome da se žalim što me erekcija ometa u produktivnosti, da ta likuša, moja koleginica, sto posto i nosi sve dva broja manje. Kako ona to može da zna, kad onako mršava nosi one džakove u pet slojeva i nabudži po tri šala oko guše, kaže, nosi ih umesto sisa, nemam pojma. Ona baš nije tipična uopšte, ali žensko je na neki način, pa valjda zna. Obično ispadne tačno sve što mi kaže. Nije da joj ja to prijavim svaki put i nije zato što ona treba da misli da sam veći frajer nego što jesam, mislim, Jelena je to, nego što ne treba ni ona da se uobrazi. Nju niko ne bi mogao da optuži za seksualno uznemiravanje. Valjda.
