Stavio sam prst na čelo, pa sam sabrao dva i dva. Ispalo je pomnoženo. Sve ovo vreme, dok je svet ubedljivo bio muški, muškarce su vaspitavali muškarci. U ratničkom, lovačkom, zemljoradničkom i svakom drugom društvu, dečaci su se pridruživali odraslim muškarcima, vrlo rano, mnogo pre puberteta. I učili su veštine ratnika, lovca, zemljoradnika. Rasli su brzo i postajali snažni kroz vežbanje, fizičku akciju i spretnost, kroz težak rad. Majka je bila tu, na periferiji emotivnog života, kao brižna i utešiteljska figura, koja se nije mešala u muška posla. Jer su i njena, ženska posla bila teška i zahtevna. Majke su rađale brojnu decu od koje nisu sva preživljavala i znale su šta je namenjeno preživelim sinovima, a šta kćerima.
Kvarenje omiljenih sinova otpočele su kraljice majke, one koje nisu rađale brojnu decu, jer kraljevstvu nisu potrebni brojni naslednici, jer su braća rivali, a ubistvo regularan način na koji se osigurava nasleđe. Danas je svaka majka kraljica majka, sa jednim ili dvoje potomaka, koje drži pod svojim okriljem veoma dugo. Kroz celo detinjstvo i odrastanje. Sve dok ne odu na školovanje u drugi grad. Majka je ne samo brižna i nežna figura, nego glavna osoba, prema kojoj dečak orijentiše svoj emotivni život, svoj unutrašnji svet.
Majke oklevaju da preseku pupčanu vrpcu, a sinovi se sve manje otimaju i sve ređe imaju adekvatnu obuku u odraslom muškom društvu. Očevi imaju periferne uloge, a često i manje od toga. Oni koji su uključeni, aktivni i prisutni, moraju da se bore sa majkom za uzimanje sina pod svoje i mnogo su srećniji ako imaju žensku decu. Bavljenje sportom je jedina obuka koju dečaci dobijaju u muškom društvu i to je jedan vredan i značajan otklon u odnosu na dominirajući majčin uticaj, pa bi svako muško dete svakako trebalo da se bavi nekim timskim sportom, makar neko vreme.
Da, to sam sve izvukao iz mozga pritiskom prsta na čelo.
Današnji svet muškaraca je svet muškaraca koji pripadaju ženama. Koji se otimaju ženama, svete ženama, vraćaju ženama. Koji beže od žena u posao, koji se opredeljuju za muškarce, koji ostaju sami, frustrirani, nesposobni da pariraju ženama, ljuti, povređeni, bez ideje i bez smisla. Šta da radimo sa ženama? Ne možemo da se izvučemo od majki. Ne možemo da se odupremo onome što nas ženama privlači, ne možemo da razumemo ono što nas kod žena plaši. Ambivalentni smo, mnogo više nego navalentni, kakvi bi, kao ratnici, lovci i zemljoradnici, trebalo da budemo.
Smer budućnosti upravljen je ka demistifikaciji muško-ženskih odnosa. Mi moramo da razumemo žene, da bismo izbegli emotivne zamke koje sami sebi postavljamo. Žene moraju da nam pomognu u tome. Igre lovca i plena izgubile su smisao, čak i kao ritual pred parenje, jer nikakvi lovci mi odavno više nismo.
Prosto, kao dva i dva. Samo se umnožava beskonačno.
Boban Boban
