E što reče jedan moj ortak na Fejsbuku: žene delim na dala, nije dala, daće, neće dati, ne bih joj ni tražio i ne bi mi dala ni da sam poslednji na svetu. Pa realno. Nisam uobražen. Mnogo. Cenim svaku koja mi je dala, baš joj hvala i beležim svaku koja nije dala, jer možda će jednog dana dati. A te što će tek dati, posebno cenim i trudim se oko njih, održavam odgovarajući nivo vrućeg raspoloženja, pokazujem stalno da mislim na njih, da su mi vrlo poželjne, izazovne, jebozovne, sipam komplimente, samo pljušti, svakodnevno im udelim dozu pažnje i vodim računa da ih ne pomešam.
Znam koliko žene pizde kad ne znaš šta si sa kojom pričao i kad ne pamtiš karakteristične detalje o njihovom životu. Ako misliš da iz kategorije daće, pređe u dala moraš da vodiš računa o tim glupostima.
One što im nikad ne bih ni tražio, ili su totalni grobovi ili su totalno utripovane da su do jaja ribe, a u stvari su totalno grobovi. Nije baš da im ne bih tražio da su poslednje na svetu, da ga boles’ u tom slučaju nema izbora i bilo kakav ego trip pada u vodu, ako si muško. Žene su čudna sorta, one su verovatno u stanju da dočekaju smak sveta nejebane, samo zato što mi ne bi dale ni ako sam poslednji na svetu.
Kad pogledaš, više je onih kojima neću ni prismrdeti, smak sveta ili ne, nego onih koje su mi dale ili koje će mi verovatno dati, u najpovoljnijim mogućim okolnostima.
I sad, šta je bre tolika frka oko tog davanja? Što žene drame? Dala, ne dala, život ide. I obično ode. Ne mora meni da da. Nisam ja sebičan. Ni nerealan. Samo primećujem.
