Svaka žena koja mi se sviđala bila je malo luda. A ako iz ove rečenice izbacim sredinu, možda opet ostane jednačina. Možda su lude žene moja klijentela, a možda su žene lude. Šta god, kad god mi se neka baš sviđa, posle prvih pet minuta očaranosti počnem da se pitam šta li njoj fali? Na koji li je način uvrnuta? Na koga mi liči? Da li je ovo treperenje u glasu nesigurnost, ili naznaka histerije? Da li je ovo divno telo kavez sa rešetkama, kroz koje me posmatra divlja zver, zamišljajući ukus moje krvi?
Posle petanest minuta, već imam želju da joj kažem lezi i pričaj mi o svom detinjstvu. Samo što ja to ne moram ni da kažem. Pričaju one same, kao da čitaju taj poziv na poveravanje iz mog opreznog, zabrinutog, odbrambenog pogleda psa koji bi se sladio sočnom koskom, ali pamti kako su ga sto puta šutnuli u muda, kad najslađe zaglođe i zaboravi se.
Ne umem da izbrojim koliko puta sam proveo veče oblizujući se, očekujući poljupce i vrelinu, a završio ga kao mešavina najbolje drugarice, terapeuta i zamorčeta.
Ma umem, nego me strah hvata od te statistike.
Na’vatao sam profesionalnu deformaciju, umesto da na’vatavam amatersku defloraciju.
‘Vatam sebe kako škrgućem zubima da bi mi usta ostala zatvorena, da mi ne izleti na kasi, trafici, šalteru kaži šta te muči kad vidim onu boru između obrva nad razrogačenim očima službenice kojoj samo što nije iskočila vena ludara.
Fin sam ja dečko. Imam razumevanja, imam strpljenja, umem da slušam, kažu one. Mala je to plata za sve čega sam se načekao strpljiv i naslušao u međuvremenu.
Doktore viče drugarica u telefon. Tako mi se obraća kad hoće da se požali. Poznaje me cura. Odmah mi pritisne pravo dugme i ja odgovaram kaži šta te muči ako sam u stanju da je slušam, a ako nisam onda moraćete da zakažete kod doktora, prvi slobodan termin je u 7, ponesite sopstveni urin. To su šifre, ono, doktorski sto posto. Kad me neko čuje šta pričam, samo se izbeči. I ovo sa urinom je šifra, znači da kupi bombu piva usput, od koga ona popije dve čaše i piša na deset minuta cele večeri, a ja posle trknem po još jednu, ako priča zahteva mnogo intuitivne intervencije.
Šta je bre sa vama, ste vi svi ludi, pita me drugarica dramatično, praveći uvod u primalni krik. Pa mi onda priča istu priču dvestoti put. Neka varijacija poznatog scenarija o tome kako se ona taman opustila, taman ponadala, taman mislila da je sve potaman, kad ono on ništa. Ne javlja se, ignoriše je.
I onda mi je kliknulo. Rek’o sam joj, jebote, Jelena, pa taj je samo isti k’o i svi oni tvoji tipovi. Oni što ti se sviđaju. U tome je fora. Čim primetiš da ti se neko sviđa, odmah treba da se setiš da je taj sto posto neki kreten i da vrišteći pobegneš. Mislim, treba samo tiho da odmagliš, ali pošto to nije u tvom stilu, možeš i da odvrištiš. Kloni se svojih tipova, to je to.
Bobane, doktore Bobane, alal ti kita, svaka ti je ka Njegoševa. Ne kita, bre.
Rekla je Jelena sa čudnim svetlom u očima.
Uplašio sam se. Jebote, možda sam je izlečio.
Izvor fotografija: www.tvprogram.rs, www.zenasamja.me
Boban Boban
