Svako ih poznaje. Bar desetak. Momci pravi i zdravi. Na mestu. Nisu neki manijaci. Nisu ni mangupi. Naprotiv. Fina deca. Ali kao da ih je nešto proklelo, ne mogu da nađu žensku. Ni za jednu noć, ni za dve, ni da nekog samo drže za ruku. Naprosto kao da su nevidljivi. A šteta. Puni naboja, energije. Vredni, radišni. S druge strane poznajete i drugarice. Kukaju. Nagrabusile od mangupa. Od nevaspitanih mandrila. Dure se na muški rod i zapomažu kad će da se pojavi neki da ih drži kao malo vode na dlanu. A i one lepe. Nisu neke kučke. Naprotiv. Fina deca. Kao da ih je nešto proklelo, pa im se još i rodbina penje na glavu, kad ćeš dečka, pa kad ćeš dečka da nađeš. I žive tako jedni uz druge, ovi što ne mogu da nađu dragu i ovi što ne mogu da nađu (normalnog) dragana. U međuvremenu, mangupi caruju. Udaraju recke i gade ženama muški rod. Feministkinje bi trebalo da im podignu spomenik. Malo ko je učinio toliko za ženski pokret koliko skotovi.
A recimo, da ne živimo u vreme Interneta, meni bi ova uzajamna nevidljivost bila jasna. Međutim, u današnje vreme muvanje je lako da ne može biti lakše. Toliko raznijeh fejsbuka, tvitera, gtalkova, skajpova, vibera, watsapova, pa onda okejkjupida, tindera, snepčetova, instagrama, čatruleta, grupera… ima čak i jedan pos naslovom Pure (gle ironije) na kome nema četovanja i trošenja vremena. Tu se prijaviš, deklarišeš preferenciju za kres šemu i ima samo dva dugmeta: “da hoću” i “ne neću”. Puf, paf, gotovo.
Nekad je internetska ljubav bila domen gikova, hakera, nerdova, štrebera, čudaka i kompjuterskih čarobnjaka. Danas svi imaju telefon (pametne vrste), tablet ili bar pristup računaru. Danas nije sramota (osim u ruralnim krajevima) da kažeš da si sreo nekog putem Interneta (ne da su se dvoje tako smuvali, nego su se mnogi i poženili i poudavali).
