Ženski svet je postao agresivan. Opala nam je tolerancija na glupost, nesposobnost, neodlučnost, zbunjenost, nedoraslost, na sve ono za šta u životu treba samo malo petlje. Obična muda završavaju posao, samo tako.
Samo, muški svet je nešto zabatalio upotrebu fundamentalnog nakita.
Kao one bogate gospoje, što prave safire drže u sefu, a na fensi skupovima nose kopije. Lažnjake. Da prikažu šta imaju tamo gde niko ne može da vidi. Sad samo umesto Puatanahulinih suza zamislite dlakavu kožnu kesicu, sa dve okrugle izbočine, jedna malo niže od druge. Eto kako bi izgledalo, kad bi okačio prava muda. Ovako, držiš ih na sigurnom, pod šifrom, laserom i kamerom, dok klackaš ove identične kopije pred našim zavidljivim nosevima.
Muško si, može ti se.
Mi možemo da se kurčimo koliko hoćemo, nemamo muda da izložimo kao dokaz svoje spremnosti za život. Ali ne moramo ni da strahujemo da će nam se otegnuti do kolena. Ili polupati. Nosimo naša imaginarna muda kako ‘oćemo. Samo što često nećemo. Ali niko nas ne pita. A mi se pitamo.
Dokle, aman? Kad je pauza? Teška ova muda dvesta kila, boktemazo! Malo bi’ da o’ladim. Da se ispružim pored bazena i pijem koktelčinu sa mrvljenim ledom na izuvijanu staklenu cevčicu, dok mi kišobrančić golica sinuse, a listići mente zapadaju među zube. Da me izmasira crnac, pa da se posle opet opružim pored bazena. I tako nekoliko dana. Mislim, dosadilo bi mi duže od nekoliko. A i tog crnca sam stavila onako, metaforički. Jedino koktel i leškarenje uz plavu rupu punu vode u kojoj nema nikog osim mene, kad se prevrnem sa dušeka, to mi je trip, izistinski.
Nego, zabagovala sam. Ne znam da li bih uspela toliko da se opustim, čak i da dođe Meri Popins i odvede me baš u taj crtež. I gde bih ostavila onolika muda? Kome da ih poverim na čuvanje? Da mi ih mazne neki muškarac, pa da krene da se ponaša kao ona sila što se iznenada pojavljuje i rešava stvari? Srčka da me rokne?! A da, neće niko da mažnjava čak ni originalne kopije, pa što bi se baktao sa imaginarnim mudima? I još kad ima svoja sopstvena, dragocena i neprocenjiva, toliko da moraju da ostanu sakrivena. Jesam glupa. Jebiga, svako ceni ono što ima. Čak i ono što nema.
I pazi mene, molim te! Kad zamišljam spasioca, ja tripujem Meri Popins. Dakle, vreme mi je da muda odložim na klavir, odmah pored zlatne dugmadi za manžetne.
Nego, moraću i brkove da obrijem.
Aleksina Đorđević
