Ne znam da li je to specifično samo u našoj kulturi, ali čini mi se da je u svetu u kome je uspeh zakon, osuda uspeha koju sprovodimo putem “neopraštanja” slika i karikatura apsurdistana serbskoga.
Pogledajte ovaj prizor: Dečija priredba. Dečica pevaju, recituju, glume, igraju, sviraju. Gomila roditelja, rodbine, nastavnika, svako došao da vidi i uslika svoje dete, svi pucaju od ponosa. Deca ozbiljna, imaju tremu, trude se najbolje što mogu. Svi su slatki. Publika sva blagonaklona i raznežena. Međutim, razlike u nastupu ne mogu da se ne primete. Neka deca su prosto sjajna, a neka su i dalje samo slatka. Svaki nastup bude pozdravljen aplauzom – malo jačim i dužim, kad je izvedba ubedljiva i dete očigledno talentovano. Blagonaklona publika tako nagrađuje uspeh. A onda se neko dete zbuni, zaboravi tekst, blokira, rasplače se. Gromkost i dužina aplauza koji se prolama kao podrška jadnom detetu, nadmašuju svaki do tog trenutka. I tako na svakoj priredbi, na svakoj dečijoj reviji talneta ili takmičenju kome sam ikada prisustvovala, a prisustvujem već deset godina. Svaki put najveći i najjači aplauz dobije neko ko se zbunio, pogrešio, blokirao, rasplakao. Blagonaklona publika hoće da uteši dete i da mu nadoknadi nesigurnost i blam. Ili se i ne radi baš o tome?
Neuspeh izaziva saosećanje. Svako u publici u trenutku kad se dete na sceni grči, zna kakav je to osećaj. Izloženost, hladan znoj, stid, zastoj mozga, navala emocija. Svi reaguju iz solidarnosti i saosećanja. Ljudski je, uostalom. Ali kada prisustvujemo odličnom izvođenju, saosećanje je isključeno. Aktivne su neke druge emocije – začuđenost, ushićenje, divljenje. To nas uznosi, ali se ne poistovećujemo.
