“Ja sam perfekcionista”, kažu oni koji nastoje da vam objasne zašto se toliko kidaju oko nekih stvari koje je moguće pojednostaviti ili koje treba prihvatiti na onom nivou na kome se nude.
Perfekcionisti imaju visoke lične standarde i ciljeve, što je za njih dobro, jer pokušavajući da ih održe i dostignu, oni ispunjavaju istinsku potrebu svog bića – potvrđuju svoje sposobnosti i uživaju u njihovoj primeni.
Ono što obično ide uz perfekcionizam, jeste povišen nivo stresa, suočavanje sa preprekama koje onemogućavaju da se stvari odvijaju glatko, precizno i bez zastoja – jer ostatak sveta nema perfekcionističke standarde, a ima mnogo deblje živce – i poimanje uspeha, odnosno neuspeha.
Za perfekcionistu nije dovoljno da posao obavi dobro, jer manje od savršenstva – onako kako ga on zamišlja – doživljava kao neuspeh.
Nije teško pretpostaviti da je perfekcionista zaista retko zadovoljan sobom, a skoro nikada drugima.
Svoju ideju savršenstva, moguće je izneti samo u onom delu koji zavisi samo od nas. Čim krenemo u timski rad ili zavisimo od standarda usluge nekog drugog, na klizavom smo terenu.
