Kada je sa petnaest godina prvi put čuo Geri Mura kako svira gitaru, Mladen Pecović se više ne odvaja od ovog instrumenta. Višestruko nagrađivan mladi gitarista danas živi od muzike, prvenstveno kao gitarista, ali i kao kompozitor i aranžer. U dosadašnjoj karijeri sarađivao je sa mnogim domaćim izvođačima popularne muzike, ali nije zapostavio ni bavljenje onim što najviše voli, a to je komponovanje instrumentalne muzike.
Numera “Gora”, za koju je snimio i spot, biće samo jedna od onih koje će predstaviti beogradskoj publici na predstojećem koncertu 28. maja u Domu omladine. U intervjuu za Wannabe Man otkrio je kako je počeo da se bavi muzikom, šta ga inspiriše u radu i kako izgleda baviti se muzikom u Srbiji.
WANNABE MAN: Kada je zapravo počela tvoja ljubav prema muzici?
MLADEN PECOVIĆ: Ne sećam se, oduvek sam voleo muziku, ali posvetio sam joj se sa oko 15 godina.
Zašto baš gitara? Da li je neki gitarista uticao na to da se opredeliš baš za ovaj instrument?
Desilo se, mislim da je gitara našla mene. Sećam se da sam kao dete želeo da sviram violinu, ali je to tada bilo malo komplikovano u mom gradu, za dete iz srednje klase. Išao sam i na časove klasične gitare nekoliko godina, ali tek sa električnom gitarom se desila magija pri prvom susretu. I desilo se da sam čuo na TV-u Geri Mura kako svira, kako mu instrument “peva” i bio odnet sa ovog sveta! Pomislio sam, to je to, želim da činim da se dešava ovo, hoću da sviram.
Nije lako baviti se muzikom, pogotovo u Srbiji. Da li možeš da nam ispričaš sa kojim si se sve preprekama susreo? Kako je izgledao tvoj put?
Ništa nije lako, svakako ništa vredno truda. Sve ima svoju A i B stranu, i treba upoznati sebe i tražiti mesto pod suncem gde je A dovoljno, a B podnošljivo.
Moj slučaj je malo specifičan, pa baš i nije za primer. Ja sam došao u Beograd da bih učio elektrotehničku školu i bavio se računarima i elektronikom. Mislio sam da me to stvarno zanima dok nisam video da me privlači neka potpuno marginalna strana toga – stvaranje, inovacija, itd. Otprilike tada se desilo i sve ono o čemu sam pričao u prethodnom pitanju, te sam ubrzo shvatio da više vremena provodim kod kuće sa instrumentom, nego što odlazim u školu.
Srećom, imao sam veliku podršku porodice. Drugar koji je tad već bio na prvoj godini u Muzičkoj školi “Stanković”, odveo me je kod profesora Danila Karamarkovića, na čemu sam mu večno zahvalan, i našao sam se u muzičkoj gimnaziji, gde sam se konačno osetio kao da mi je tu mesto; znanje i interesovanje se nagrađuje, sve je zanimljivo, muzika, vežbanje, ekipa, baš je bilo lepo. Posle škole sam već ubrzo shvatio da ću morati da počnem da sviram “narodnjake” da bih preživeo, što mi je tada bilo strašno, jer smo se svi ložili da idemo u Los Anđeles i da sviramo sa Čik Koreom (Chick Corea) umesto Frank-a. Tako sam se “pustio niz tobogan” u najluđu vožnju na svetu koja je sve brža. Pre tri godine, kum me je doveo u studio “3000” gde sam upoznao najbolju ekipu kolega i prijatelja na svetu.
A i računar je tu, ali kao alat za muziku, a i pojačala. Ono nešto što sam naučio o tehnologiji i fizici u tehničkoj školi mi prilično koristi.
