Osobenu sočnost našem jeziku i izražavanju svakako daju sve one bezobrazne reči, koje su nas učili da ne koristimo, jer nije kulturno. Ali ako je izbor između kulture i zdravlja, jasno je da treba da odj… da odbacimo kulturu i čuvamo zdravlje. Svi to zapravo i radimo, ne razmišljajući o terapeutskom efektu psovke.
Trudimo se da budemo kulturni tamo gde moramo da poštujemo zadate granice, da ne bismo trpeli posledice. Ne psujemo šefa kad može da nas čuje. Ili pred onima koji će mu preneti. Ali koliko puta nam se desi da opsujemo kompjuter koji baš neće da uradi ono što mi hoćemo, a nama se baš žuri i verovatno smo kliknuli dvesta puta i načisto ga zbunili. I baš nas briga ko nas sluša. Psujemo sebi u bradu, mrmljamo i negodujemo i na kraju obično tražimo pomoć nekog elektronski pismenijeg, ko zna da kompjuter ne reaguje na psovke. Pa, znamo i mi. Ali naši živci nemaju u svakom trenutku vezu sa zdravim razumom, pa nam je potrebno da uspostavimo link. Putem psovanja, jeste. Kako to radi? Pa prosto, kao šutiranje nečega što ne radi, od čega te zaboli noga, pa shvatiš da si budala, pa se smiriš i razmisliš.
Kad žurimo, napeti smo. Kad smo napeti, grešimo. Kad grešimo zadajući kompjuteru komande koje ga blokiraju, još smo napetiji. Od još veće napetosti počinjemo da psujemo. Kad čujemo sebe kako psujemo, shvatimo koliko se nerviramo. Psovka je ventil koji smo odvrnuli i kad je para išištala, postali smo svesni svog ponašanja. Kad postanemo svesni svog ponašanja, onda shvatimo da uzalud žurimo i da ništa nećemo ni uraditi ako se ne opustimo, a pošto ionako uzalud žurimo, mogli bismo baš i da se opustimo. I kad tenzija splasne, onda smo u stanju i da smislimo kako da rešimo, premostimo ili zaobiđemo problem.
Možda kompjuter baš nije skorz muški primer, ali vožnja jeste. Mada i žene za volanom psuju kao i muškarci. Valjda se, kad upravljate vozilom koje se kreće, a ono neće da se kreće, aktivira kočijaški gen, jer za nekog ko mnogo psuje, kaže se da psuje kao kočijaš.
Psovka je lekovita kao izraz frustracije, osujećenosti i nemoćnog besa. Kad psujemo stvari koje su se pokvarile, situacije koje su se iskomplikovale, vreme koje se odjednom promenilo, posao koji se nagomilao, zahteve koje ne uspevamo da ispunimo, mi smo u komunikaciji sami sa sobom. Sa svojim osećanjima. Jasno nam je da smo ljuti, da nam loše ide i psujemo iz nemoći. Jer bar toliko možemo sebi da olakšamo. A kad se ispraznimo, možda ćemo i moći da se izborimo sa situacijom.
Ali psovanje kao vređanje drugih, nije opcija. Ako dođe dotle da nekog oteramo u tri lepe, taj neko verovatno ne treba ni da se vraća otud u naš život. Trebalo bi da možemo da smo u stanju da se sporazumemo sa ljudima. Ako nas toliko izbezume da ne možemo ništa osim da ih ispsujemo, nismo napravili nikakav link, niti se ispraznili na odgovarajući način. Naročito ako je to neko iz bliskog okruženja – sa kim moramo da radimo, da živimo i delimo svakodnevicu.
Tu izlazimo van okvira kulture i čuvanja zdravlja i psovanje gubi terapeutsko dejstvo, postajući prosto izraz naše nemoći da diskutujemo sa sebi ravnima, da ignorišemo provokatore i da se uzdignemo iznad prostaka.
