Postoji jedna stvar koju većina ljudi nauči prilično rano: ljubavna veza je odnos dvoje ljudi. Upoznaju se, zaljube, postanu par, uspostave pravila i, idealno, ostanu zajedno. Ako se neko treći pojavi, priča se uglavnom završava jednostavno - to je prevara. Međutim, poliamorija aktivno i saglasno uključuje treću osobu.
Mada se o poliamoriji poslednjih godina govori mnogo više nego ranije, ona i dalje prolazi ispod radara između dve krajnosti. Jedni je zamišljaju kao sofisticirani naziv za promiskuitet, drugi kao neku vrstu modernog izgovora za ljude koji ne žele obavezu. Ni jedno ni drugo nije naročito precizno.
Poliamorija pre svega dovodi u pitanje jednu veoma staru pretpostavku. Da ljubav, privrženost i seksualna ekskluzivnost obavezno idu u paketu.
Zanimaće vas i: 5 glavnih razloga za prevaru - prema terapeutima za parove
Šta je poliamorija i kako se razlikuje od drugih modela odnosa
Poliamorija nije isto što i otvorena veza
Najpre jedna važna razlika. Poliamorija pripada široj kategoriji konsenzualne nemonogamije. Odnosa u kojima svi uključeni znaju za nemonogamni aranžman i pristaju na njega. Istraživanja u ovu širu kategoriju ubrajaju različite modele: otvorene veze, swinging i poliamoriju.
Otvorena veza najčešće podrazumeva da partneri imaju dozvolu za seksualne odnose izvan primarne veze. Poliamorija je širi koncept - moguće je imati više ljubavnih, emotivnih i seksualnih odnosa istovremeno.
Drugim rečima, ovde nije ključna rečenica „možeš da spavaš s nekim drugim“, već „možemo da razgovaramo o tome šta za nas znači veza sa drugim ljudima“.
Zato ovde ne može biti reči o prevari. Prevara počiva na kršenju dogovora i skrivanju informacija. Konsenzualna nemonogamija upravo suprotno, zahteva da pravila budu poznata svim učesnicima. Istraživanja pokazuju da je pitanje pristanka jedan od ključnih faktora koji utiču na to kako ljudi procenjuju različite oblike nemonogamnih odnosa.
Zanimaće vas i: Hookup kultura: Šta su nepisana pravila "veza bez obaveza"
Ljubav nije ograničeni resurs
Jedna od najzanimljivijih ideja iza poliamorije jeste odbacivanje pretpostavke da nova ljubav automatski umanjuje postojeću.
U monogamnom modelu često postoji nepisana jednačina. Ako partner razvije osećanja prema nekom drugom, onda manje voli prvu osobu. Ako je nekome drugi muškarac ili druga žena privlačna, nešto u toj vezi mora da nedostaje.
Zagovornici poliamorije razbijaju tu jednačinu. Oni tvrde da je moguće voleti više osoba na različite načine, što ne znači da se ljubav prema jednoj osobi mora smanjiti.
To, međutim, ne znači da nema ljubomore. Naprotiv. Ljubomora nije magično nestala samo zato što je odnos dobio drugačije ime. Istraživanja pokazuju da se ljubomora javlja i u konsenzualno nemonogamnim odnosima, ali se način na koji se doživljava i o njoj razgovara može razlikovati.
Koliko partnera je previše?
Ne postoji jedan odgovor. Neki ljudi imaju primarnog partnera, dok drugi imaju više odnosa koji se ne rangiraju po važnosti. Postoje „throuple“ odnosi, odnosno partnerske zajednice troje ljudi, kao i takozvana solo-poliamorija, kod koje osoba ne želi da život organizuje oko jednog primarnog partnerstva. Postoje i hijerarhijski modeli, u kojima jedan odnos ima prioritet u odnosu na druge. Upravo je ta raznovrsnost jedna od karakteristika poliamorije.
To znači da ne postoji „poliamorski protokol“ koji svi moraju da slede. A u tome je istovremeno najveća sloboda i najveći problem.
Monogamija ima prilično jednostavan osnovni model. Dvoje ljudi, jedan partnerski odnos, seksualna ekskluzivnost. O svemu ostalom mora da se pregovara. Kod poliamorije – o gotovo svemu mora da se pregovara.
Ko s kim može da bude? Da li se novi partneri upoznaju? Hoće li svi zajedno provoditi vreme? Da li postoje primarni i sekundarni odnosi? Šta se smatra prelaženjem granice? Koliko informacija partneri žele da dele?
Što je više ljudi uključeno, više je i mogućih kombinacija. A time raste i količina komunikacije koja je potrebna da bi sistem funkcionisao.
Najveći mit - poliamorija je lakša
Na prvi pogled deluje kao da je poliamorija napravljena za ljude koji žele manje pravila. U praksi je često obrnuto.
Ako monogamija ima jedno veliko pravilo - seksualna i emotivna ekskluzivnost - poliamorija mora da izgradi čitav mali ustav.
Prihatanje poliamorije nije naročito dobar beg od odgovornosti, ljubomore ili neprijatnih razgovora. Može biti način da se izbegne tradicionalni model veze, ali stvari su mnogo kompleksnije. Svako mora ljudima sa kojima je povezan da objasni šta želi, šta može da ponudi i gde su granice.
Istraživanja ne pronalaze dokaze da su konsenzualno nemonogamne osobe lošiji partneri ili da imaju nestabilnije veze od monogamnih osoba. Drugim rečima broj ljudi u vezi nije dovoljan da bi se procenilo koliko je ta veza dobra.
A šta je sa seksom?
Naravno, seks je bitan deo priče. Ali nije cela priča. Ako se poliamorija posmatra samo kao mogućnost za više seksualnih partnera, promašuje se suština. A to je pitanje kako seksualnost, zaljubljivanje, privrženost i obaveza mogu da postoje zajedno kada nisu vezani za samo jednu osobu.
Jedno novije istraživanje usmereno na mlađe generacije pokazalo je da su osobe u konsenzualno nemonogamnim vezama prijavljivale kvalitetniju seksualnu komunikaciju od osoba u monogamnim vezama.
To je možda manje intrigantno od ideje o beskrajnom izboru partnera, ali je mnogo važnije. Jer što više ljudi ulazi u odnos, komunikacija postaje manje opcija, a više infrastruktura.
Da li je poliamorija za svakoga?
Verovatno nije. Ali nije ni monogamija. Za neke ljude ideja da partner ima drugu ljubavnu vezu izaziva toliko snažan osećaj ugroženosti da bi svaki pokušaj takvog aranžmana bio katastrofalan. Drugima upravo ekskluzivnost predstavlja važan deo sigurnosti, intimnosti i posvećenosti.
I to je sasvim legitimno. Problem nastaje kada se jedan model smatra normalnim, a svaki drugi kao dokaz emocionalne nezrelosti, promiskuiteta ili nesposobnosti za vezivanje. Istraživanja o konsenzualnoj nemonogamiji ukazuju i na postojanje društvene stigme prema ljudima koji praktikuju takve odnose.
Poliamorija, dakle, nije poziv na rušenje monogamije. Može biti samo razlog da se postavi pitanje zašto je veza organizovana baš tako kako jeste.
Poliamorija kao stvar dogovora
Na kraju, najzanimljivija stvar koju poliamorija može da ponudi svima, jeste ideja da nijedna veza ne funkcioniše samo zato što je jednom definisana.
Ljudi se menjaju. Menjaju se potrebe, želje, granice, seksualnost, posao, način života. A partnerstvo koje nikada ne preispituje sopstvena pravila lako počne da živi po inerciji. Partneri bi trebalo povremeno da provere da li im prvobitni dogovor još odgovara, umesto da se oslanjaju na pravila koja su postavili na početku.
Glavno pitanje u odnosima je šta očekujete od veze, šta očekuje osoba sa kojom ste i da li o tome razgovarate.
Poliamorija na to pitanje nudi jedan odgovor. Monogamija drugi. Nijedan model ne garantuje da neće biti ljubomore, dosade, konflikta ili slomljenog srca. Razlika je samo u pravilima igre.
A dobra veza, bez obzira na broj ljudi u njoj, uključuje rast i promene.
Pročitajte i: Višeljublje - model emotivnih odnosa ili opasnost za ljubavne veze
Photo: Lummi
Wannabe Man
