Bilo je četiri sata ujutro. Za okruglim stolom ostali su najuporniji gosti. Muzika je već odavno otišla. Posluženje je bilo ukusno i obilno, kako i valja za proslavu godišnjice firme. Pre toga goste je zabavljao poznati komičar. Direktor je održao nadahnut govor. Ipak, već sledećeg jutra svi će to zaboraviti. Samo neće Vanju. Nastupila je poslednja i izmamila uzdahe. Svi su se slikali sa njom. Dobila je i najveći bakšiš. Postala je zvezda večeri.
Pre nego što je Vanja nastupila, priznajem, odbrojavao sam minute. Kada ste gost možete da odete kada želite. Kada ste domaćin, pritom ste i direktor, onda odlazite poslednji. Konobari su sklonili sve stolice. Muzika je spakovala instrumente i otišla. Hranu su odnosili u kuhinju. Sklapali su stolove. Preostao je još jedan, poslednja tvrđava koju su najupornijih dvanaest zauzeli još pre dva sata. Slutim da će se za njega boriti do poslednje kapi alkohola. Osoblje, izgleda, zna da proceni jačinu pobunjenika, pa ih ne izazivaju frontalno. Polako ih ostavljaju bez zaliha. Pre sat vremena odneli su hranu. Pića je sve manje. Niko, pak, ne pokazuje nervozu i ne tera goste na spavanje. Ali, verujem da ne bi imali ništa protiv da se to dogodi ubrzo.
Psovao sam tiho u sebi što sam izabrao ovaj kulturni strani hotel. Trebalo je da izaberem neki od društvenih restorana gde vam “u glavu” saopšte da je vreme za fajront, jer kuvarica mora da stigne na poslednji autobus. Kod ovih stranaca, sve na nivou. Čak se i odnekud pojavljuje devojka, smernog izgleda, kose vezane u rep. Prilazi stolu osmehujući se kao da je ugledala rođake koje sto godina nije videla… Čekaj malo, nemoguće. Osmeh za dvanaest polupijanih gostiju koji bi odavno trebalo da su kod kuće i da objašnjavaju suprugama zašto su toliko popili. Možda sam i ja popio pa ne vidim dobro. Ne, stvarno se osmehuje. Pita goste da li žele još nešto. Oni kojima jezik ne zapliće oduševljeno odgovaraju da hoće. Ostali klimaju glavom potvrdno, mumlajući neke nerazumljive reči. Ljubazna i lepa konobarica donosi još nekoliko litara vina. Dugo nisam video takvu prirodnost i neposrednost. Sve se to događa u četiri sata ujutro. Na službenoj uniformi stoji joj pločica sa imenom. Vanja.
Neko od gostiju upita Vanju, uz podsmeh, da li bi volela da raspremi poslednji sto i da ide kući. Ponovo se osmehnula i kaže da je sve u redu. Sinoć su imali proslavu jedne druge strane kompanije i ostali su do šest ujutro, čudno im je kada se završi ranije. Na sve to nudi da vrati hranu koja je odavno sklonjena. Gosti oduševljeni klimaju glavom. Donosi Vanja nekoliko ovala. Ovoga puta smejuljeći se kao baka kada iznosi nedeljni ručak za decu i unuke. Vanja nastavlja da prinosi piće, prazni pepeljare, šali se sa gostima, kao da zabava tek treba da počne.
“Možemo li da zapevamo, curo?” pita Đura.
“A što ne bi moglo?” odgovara Vanja spremno, dodajući široki osmeh estradne zvezde, “Ali ja da vam biram pesme.”
Neočekivani odgovor donosi i prvi bakšiš. Gosti oduševljeno prihvataju igru koju je Vanja upravo osmislila. Svi jedva čekaju da dođe na njih red. Vanja je i sudija i ocenjuje. Samo što zadatak nije da se lepo otpeva već da se Vanji ponovo izmami osmeh. Promukli glasovi se deru, zapliću jezikom, mešajući tekstove raznih pesama. Vanja vlada scenom. Svi gledaju u nju i čekaju sledeći čarobni osmeh. Tako je narednih sat vremena Vanja služila osmeh najbolje drugarice iz školske klupe kojoj iznova imitiramo nastavnike, znajući da ćemo izmamiti slatki kikot. Gosti su vadili novčanice i pružali ih. Za još jedan osmeh. I tako je bilo sve do šest izjutra. Kada je najzad rekla da bi volela da nas isprati, svi su kao po naređenju ustali. Na stepeništu smo se slikali svi zajedno. Vanja u sredini. U znak poštovanja, uz pozdrav, dobila je džentlmenske poljupce u ruku i vizit karte.
“Ako Vam šta zatreba… eto… da uzvratimo nekako… nečim”, gledaju je stidljivo.
Vanja za kraj pruža blagi, nežni osmeh majke koja oprašta nestašluke deci.
I mi smo se, na kraju, rastali sa gostima u lepom raspoloženju. Izašao sam iz hotela, prilično umoran, ali zadovoljan. Svanjivao je novi dan. Razmišljao sam o svemu što sam doživeo te večeri. O tome kako nas uče na poslovnim školama da sa kupcima razgovaramo oštro i pregovaramo čvrsto. Kako da ih lukavo procenimo. Hiljade knjiga napisano je o tome kako da prodate proizvode, kako da ne pokažete šta mislite, kako da vas ne pročitaju… Objašnjeno je šta u kom trenutku da kažete, kojim rečima da započnete razgovore. Da je za uspeh u poslu potrebno biti ozbiljan i odmeren, imati hiljadu lica…
Vanja, srećom, nije pohađala visoke menadžerske škole. Pokazala nam je samo jedno lice. Iskreno i prirodno. Sa hiljadu osmeha.
I tako postala zvezda večeri.
Vladimir Miletić
