Sva je verovatnoća da će jedan džentlmen biti tokom života bezbroj puta pozvan na svadbe, godišnjice, rođendane i druga slična slavlja. Istovremeno, gotovo neizbežno, od njega će se očekivati i da održi zdravicu, i ako se to od njega neposredno zatraži, ni pod kakvim izgovorom ne sme to odbiti. Ipak,ne mora baš održati govor ili izvesti neku zabavnu tačku. Njegov se prilog može sastojati u nečem veoma jednostavnom, poput: “Mladene, zaista se ponosim što te mogu nazvati svojim prijateljem“. Moguće je da se potrudi da osveži neku od zajedničkih uspomena sa slavljenikom, kao i, ukoliko je siguran u svoju duhovitost, izrekne i jednu ili dve prigodnih šala. Naravno, ni u kom slučaju neće reći ništa što bi slavljenika ili nekog od gostiju moglo dovesti u nepriliku. Isto tako neće ni svoju zdravicu produžavati do u beskonačnost, budući da se zdravice izriču kad je veče već dobrano odmaklo, jednom džentlmenu savršeno je jasno da je kratka i jezgrovita zdravica ujedno i najbolja.
