Branislav Trifunović je filmski i pozorišni glumac, oprobao se i kao reditelj omladinske predstave “Beton mahala“, autorskog projekta novopazarskih omladinaca, čije je zabranjivanje diglo prašinu – ali ovoj predstavi ne treba takva reklama, kao što ni Banetu ne treba bliže određivanje kao nečijeg sina i brata. Glumački poziv je došao posle mnogo istraživanja i to je nešto što je sam odabrao, a ne zato što su ga ohrabrivali ili obeshrabrivali u tome. Bane je prijatan sagovornik i ima onu osobinu koja velike ljude izdvaja od ostalih – neposredan je i komunikativan i spreman na saradnju. Nije mu bilo teško da se usred gužve pred igranje “Beton mahale” u Paraćinu, skoncentriše i odgovori na nekoliko ličnih pitanja.
WANNABE MAN: Šta je za tebe uspeh? Da li je to ambicija, neko lično osećanje, ili ono što te vodi?
Pa to je individualna stvar – šta očekuješ od života i šta te zanima, šta te loži u životu, to je sad pitanje i obrazovanja i pristupa stvarima i kako shvataš svet i šta očekuješ od sebe u tom svetu. Za mene ti uspesi nisu u vezi sa nekim velikim stvarima, sa nekim jako bitnim predstavama ili jako bitnim filmovima, mislim, ima i toga naravno, ali me to ne opredeljuje puno. Više me raduje recimo, “Beton mahala” predstava koju sam prvi put režirao sa svojim prijateljem Rifatom, više me u poslednje vreme uzbuđuje to, nego gluma, mada je i ona dosta uzbudljiva. Te stvari koje se tiču uspeha, nisu isključivo vezane za posao, mislim da su vezane za neke životne, normalnije stvari.
Da li se osećaš kao slobodan čovek?
Pa da, mada me realnost demantuje, često. Mislim, pitanje je šta je sloboda, u toj svojoj slobodi uvek si zavistan od nekog. Ako pristaneš da živiš po tim principima i okvirima, pitanje je koliko je to sloboda. Kad gledaš sa fiolozofske strane, ne možeš da zaključiš da si slobodan čovek, iako te niko ne ograničava, iako radiš ono što voliš – pitanje je koliko je to suštinska sloboda.
Kad su u pitanju muško-ženski odnosi u poslednje vreme kao da su se tu vrednosti promenile, muška energija kao da opada, a ženska je sve agresivnija.
U tom smislu koliko je tebi teško ili lako da se pronađeš u ulozi muškarca u sopstvenom životu i u odnosu sa ženama?
Pa nisam ja nikad bio tipičan muškarac, nisam u tom smislu neki mačo Balkanac koji će da lupa šakom o sto, u svim svojim vezama sam radio, a i dalje radim sve što bi neko smatrao nekim ženskim poslovima, ne gadim se nekih poslova koji su potpuno normalni. Ako živiš u stanu gde živiš, red je i da ga očistiš, ne libim se tih stvari. Postavljam se…ne znam kako se postavljam…kako je izvitoperena cela ta stvarnost, što si normalniji, nekako deluješ bolesnije. Uvek neko misli kad nešto postaviš normalno, ili deluješ normalno, kao da nešto hoćeš da ga zajebeš. Zato što je ta normalnost postala nenormalna, postala je eksces. Ljudi su toliko navikli da neko hoće da ih prevari, da dobrotu, ili dobru nameru čitaju kao mogućnost prevare. Teško je da nađeš osobe koje to mogu da razumeju.
