“Zakuni se u njih tri” – uletelo mi je uši i nateralo me da okrenem glavu i vidim oca porodice koji nosi najmanju curicu na ramenima, dok najstariju drži za ruku, a onu treću nisam dobro videla, jer je stajala između njega i žene koju je zaklinjao – majke devojčica, očito.
“Nemam pojma gde je, živ mi ti” – pravdala se ona. Ali nije se zaklela u decu. I bogami, nisam joj poverovala. Ne znam da li on jeste, nisam htela da prisluškujem. Ali zato sam počela da razmišljam o zakletvama i o situacijama kada sam se zaklinjala.
Ljudi su osmislili ugovore i zakone, zato što ljudska čast izgleda nema integritet koji podržava zakletvu. A ipak se zaklinjemo i svečano i kolektivno i ljubavno i kad pokušavamo nekog da ubedimo da nismo krivi i kad hoćemo da istaknemo da tog trenutka govorimo suštu istinu.
