Neka svako radi svoj posao. Neka svako gleda svoja posla. Neka svako daje svoj doprinos. To bi trebalo da budu Božije zapovesti, a možda i jesu, samo smo mi više voleli da ih ne smatramo prioritetom i da podrazumevamo kako to svako podrazumeva. Koje su tvoje vrednosti? Kakva je struktura na kojoj gradiš svoj život? Da li ona podrazumeva nezapisane zapovesti koje se podrazumevaju?
Ali mi smo samo ljudi. I to je najlicemernije opravdanje za nepoštovanje podrazumevanih zapovesti. I ako ste gledali legendarne Maratonce, onda sigurno znate onu čuvenu repliku najmlađeg Topalovića: “A koliki je moj deo?” A znate i čuveni odgovor na to čuveno pitanje – odgovor koji se ne izgovara rečima, nego onim bezobraznim gestom, koji znači “gore od ničeg”. A gore od ničeg je kad si izigran, kad su ti izneverena očekivanja i pokvareni planovi, koji su se svi oslanjali na veličinu dela za koji misliš da ti pripada.
