Imao sam sreću da radim u dobrim firmama. U dobrim uslovima za rad, sa dobrim platama, dobrim imenom. Možda zbog toga nije bilo teško da nađem dobre i kvalitetne radnike. Nekada putem oglasa, nekada putem preporuke. A najviše od svega sam voleo da posmatram i procenjujem ljude na radnim mestima kada bih se pojavio kao klijent. Za razliku od razgovora za posao, tu su ljudi prirodniji.
Posle pažljivog raspitivanja ponudio bih im posao, obično uz bolje uslove. I nikada niko nije odbio ponudu. Osim Zagorke.
Zagorku je u Beograd dovela ratna oluja. Majka joj je umrla još dok je bila mala, a otac je poginuo dok su bežali. Nespremna za sve što se dogodilo, došla je u grad u kome nikoga nije poznavala. Bez novca, bez rodbine, bez prijatelja, bez dokumenata. Diploma Više ekonomske škole nije joj mnogo vredela u tim okolnostima, a i nju je ostavila u kući koja je spaljena. Jedini dokument koji je tada imala bila je potvrda iz Crvenog krsta uz koju je podizala pakete sa hranom.
Da bi se prehranila, obilazila je firme nudeći pomoć bilo koje vrste. Prihvatala je poslove čišćenja, pranja, brisanja. Nije se žalila, samo je radila. U Stevinu firmu dolazila je petkom i čistila mu kancelariju. Čula ga je dok je pričao sa nekim, kako mu službenica odlazi na porodiljsko, baš sad kada treba da se radi završni račun. Nekako se ohrabrila da ga upita da li može i ona da konkuriše. Steva je uvek bio spreman na ovakve čudnovate poslovne obrte. “Sutra počinješ da radiš”, rekao je i otišao kući. Zagorka nije pitala ni za radno vreme, ni za platu. Bila je srećna što je dobila posao. Tih godina Stevina firma bila je jedna od poznatijih u trgovini bojama. Moja firma je poslovala sa njima, bili su nam veliki kupci. Zagorka je vredno radila i napredovala. Kada sam je upoznao, već je bila glavna za finansije i računovodstvo. Ne previše pričljiva, ali uvek pouzdana i odgovorna. Steva se hvalio da bi jedino njoj poverio na čuvanje ključ od sefa i bio siguran da neće ništa nedostajati. Pre nego i svojoj supruzi. Na takve reči Zagorka bi se samo skromno nasmejala i odmahnula rukom, kao da govori o nekom drugom.
Nije imala porodicu. Nije stekla ni prijatelje van posla. Retko bi prozborila o momcima, istrpela bi povremene šale koleginica na tu temu. Teško je bilo i proceniti joj ženske atribute. Uvek je nosila pantalone. Uvek zakopčana do grla.Takva je bila Zagorka. Vredna, radna i poslovna.
Kada je Steva iznenada dobio šlog, Zagorka je hrabro preuzela i rukovođenje prodajom, pregovaranje, slanje ponuda, naplatu. Ipak, osećao se nedostatak Stevine energije. Klijenti su počeli da ih napuštaju. Posle šest meseci Steva je preminuo. Firmu je preuzela njegova supruga, koja nikada pre toga nije radila u firmi. I Zagorka ju je upoznala prvi put na sahrani. Novoj gazdarici je pomogla da preuzme kompaniju i da je kako-tako sačuva. Zaposleni su, ipak, odlazili jedan po jedan, naslućivali su šta sledi. Od nekadašnjih pedeset zaposlenih i šest trgovina bojama, spali su na dve trgovine i deset zaposlenih. Gazdarica je cenila Zagorku, ali to nije bilo dovoljno. Zagorkina energija nije mogla da nadoknadi nedostatak vođstva koji je otišao ko zna gde, valjda zajedno sa Stevom. Znajući kakav je radnik i čovek, više puta sam je zvao da dođe kod mene u firmu. Jasno mi je bilo da je samo pitanje vremena kada će se njena firma potpuno ugasiti.
Svaki put bismo se dogovorili, svaki put bismo se složili da nema budućnosti u toj firmi, svaki put bi joj odgovarala plata i svaki put bi se njen pristanak završio rečima:
“Samo sačekaj, molim te, da mi se završi godišnji obračun…” “Sačekaj, samo da nam se završi ovaj projekat, ne mogu bez mene…” ”Sačekaj da nađem zamenu…” “Sačekaj da još malo razmislim…” “Sačekaj… sačekaj…”
Prošle su tri godine, ne znam šta je sa njom, niti sa njenom firmom. Mogao sam samo da slutim šta je bilo s njom. Bio sam ljut što je propustila priliku. Zagorka mi je dugo bila primer pogrešnog odlučivanja. Objasnio sam sebi da je, naprosto, luda.
Sve dok, pre nekoliko dana, nisam ponovo pričao o njoj. Sa svojom suprugom. I ona je svašta preživela kada je, početkom rata, došla iz Sarajeva u Beograd. Sa jednom torbom. Pomislio sam, možda ona može da mi objasni Zagorkin neshvatljivi potez. Ispričao sam joj celu priču. Pažljivo me saslušala. “A koliko si joj ponudio?”, upitala me je.
“Hiljadu evra, plus regres, plus topli obrok. Imala bi i više nego u bivšoj firmi, a i mesto bi joj bilo sigurnije”, kao iz topa sam izgovorio očekujući da mi i supruga potvrdi da Zagorka nije normalna.
Zamislila se, a onda nastavila:
“U pravu si. Dobra ti je bila ponuda. U novcu. Samo što si prevideo da joj je Steva dao još nešto kada je došla. Mnogo vrednije od novca. Vratio joj je ponos i ljudsko dostojanstvo. Znaš li koliko to vredi?”
“Ne znam”, odgovorio sam zbunjeno.
“Mnogo, za onoga ko ga izgubi. Da si to doživeo nikada ne bi ni pokušao da je nagovoriš. Možda bi tada shvatio koliko ti je ponuda bila nepristojna. Ne razumeš ti to, moj Beograđanine… I bolje što ne razumeš”, izgovorila je poslednju rečenicu tiho, za sebe, zaustavljajući dlanom suze koje su počele da naviru. Nestalo je tog trenutka moje nerazumevanje Zagorke. Nestalo je trogodišnje osuđivanje nje i njenog postupka. Umesto toga pojavilo se razumevanje. Pojavilo se poštovanje. Pojavilo se divljenje.
Pojavila se priča o Zagorki.
Vladimir Miletić
