Trebalo bi da su inteligentni ljudi sposbniji od prosečnih ili manje inteligentnih da pronađu svoje mesto pod suncem – da se bave poslom koji vole, da obezbede egzistenciju, pronađu adekvatne partnere i uživaju u životu. Međutim, inteligentni su u manjini i žive u svetu prosečnosti, usmereni sami na sebe. Često su tvrdokorni individualci, svesni da im inteligencija nije od pomoći u prevazilaženju životnih prepreka i izazova – previše energije troše pružajući otpor proseku i svoje visoke ciljeve teško postižu, jer suviše preispituju i svoje ciljeve i svoja nastojanja da ih dosegnu. Oni vide da je prosek u svemu zadovoljniji i ispunjeniji od izuzetnosti i to ih izuzetno izluđuje. Kao da je za sreću potrebno biti samo malo manje pametan, malo manje zapažati, primećivati, analizirati i naročito manje nastojati da sve uradiš na najbolji način. Vrlo inteligentni ljudi često postanu veoma cinični, a to je siguran znak da nisu srećni.
Iskustvo odrastanja
Inteligentna deca pokazuju tendenciju da budu “starmala”. Uglavnom imaju bolji rečnik od vršnjaka, osetljiviji su, ozbiljniji i deluju zrelije. I usamljeniji su. Oni nisu ni vođe, ni sledbenici, nego mali individualci, upućeni na sebe i svoje misli, koje druga deca često ismevaju i vređaju, a i roditelji zaboravljaju da su oni mali. Rastu kao retka biljka okružena korovom, snalaze se kako znaju i umeju da razviju odbrambene mehanizme koji prikrivaju njihovu osetljivost i nesigurnost. Imaju bogat unutrašnji život, ali kasnije stiču socijalne veštine i to ako im se štit razvija u tom pravcu – postanu zabavljači omiljeni u društvu, poznavaoci muzike, hodajuće enciklopedije – iskoriste svoju inteligenciju da budu zanimljivi i da se nametnu okruženju. Ili postanu usamljenici i čudaci. Često razviju podvojenost, osećajući se kao čudaci, različiti od svih, iako imaju društveni život i prijatelje i naizgled nemaju razloga da se osećaju neprihvaćeno.
