Kada prvi put ugledate Filipa Tenžeru i Filipa Cvetkovića, vidite dvojicu mladih momaka sa širokim osmehom na licu. Kada sa njima počnete da razgovarate o poslu, malo se uozbilje i onda shvatite da njihova mladost i dečiji osmeh i te kako mogu biti zamenjeni ozbiljnim licima. Međutim, to nimalo ne kvari utisak koji ostavljaju na vas! Ova dvojica sjajnih momaka su, zajedno sa svojim poslovnim partnerom, Markom Matovićem, vlasnici i direktori firme “DronVertising”, koja se bavi oglašavanjem dronovima. Osim toga, njih dvojica su i uspešni sportisti, koji se dugi niz godina bave najtrofejnijim sportom u Srbiji – vaterpolom. Baš zato smo sa njima pričali na temu inovativne oglašivačke platforme koja obuhvata “leteće banere”, procedure koju je bilo neophodno proći da bi se “poletelo”, ali i na temu vaterpola koji obojica, a s obzirom na to da je i Marko bivši trofejni vaterpolista, možemo reći i sva trojica toliko vole. Sigurna sam da ćete uživati!
WANNABE MAN: Drone-advertising je platforma koja je popularna u svetu, ali kod nas još uvek nije zaživela. Kako ste došli na ideju da se bavite baš ovim vidom oglašavanja?
FILIP TENŽERA: Ne bih baš rekao da je toliko popularna platforma, još uvek. Bespilotna letelica tek ulazi i polako otvara vrata komercijalizacije čitave tehnologije. Prema nekim relevantnim istraživanjima, “talas”, da ga tako nazovemo, bespilotnih letelica se eskponencijalno širi i procenjuje se da će činiti 98 milijardi dolara tešku svetsku industriju u narednoj deceniji. Što se tiče same namene ovih letelica, one pružaju širok spektar mogućnosti. Mi smo samo uvideli jednu od njih, ali u daljem strateškom planu naše firme je da u budućnosti napravimo i prvi dron domaće proizvodnje, proširimo namenu i budemo svojevrsni vladari neba kada je u pitanju dron-industrija.
Sama ideja je potekla još pre 8 godina, kada je moj drug Vladimir Rakonjac, koji je inače sada diplomirani inženjer i neizostavni deo našeg tima, pričao o budućnosti dronova. Percipirao je da će se koristiti za dostavu medikamenata, hrane i prve pomoći, što se za istinu, dok sada pričamo, odvija i istražuje u nekim svetskim fabrikama i institutima. Ja sam iskreno sa podsmehom osporavao njegove vizije i zamisli, jer to i sada deluje teško ostvarljivo, a kamo li pre gotovo 9 godina. Ipak, tada sam dodao da bi bilo sjajno da, kada dođe pravo vreme za to, dronove iskoristimo kao svojevrsni bilbord u vazduhu.
FILIP CVETKOVIĆ: Evo, Filip je odgovorio kako je inicijalno došao na ideju o samom poslu, a ja mogu da ispričam kako sam se ja našao u svemu tome. Kao neko ko je proveo dosta vremena pored Filipa, igrao sa njim u Srbiji, Crnoj Gori, Španiji i prošao sa njim neke predivne stepenike iskustva i sazrevanja, sigurno da sam bio logičan izbor partnera u poslovanju. Poznajemo se do tančina i mogao bih sada da vam govorim one kliše rečenice da znamo kako drugi diše, ali mislim da je stvar u nečem drugom – razumevanju i poštovanju individue preko puta sebe. Evo, za sve ove godine poznanstva ne mogu da se setim da li smo jednom podigli glas jedan na drugog, a sigurno da smo imali neslaganja u razmišljanju.
Uistinu, sećam se kada mi je, sa toliko žara i ubeđenosti, predložio ideju da pokrenemo ovaj posao, da bi samo lud čovek ostao ravnodušan. Kao neko ko voli da razmisli o svemu ostavio sam da ideja prenoći i sutra mi je delovala još bolje. Zanimljiva informacija, ali u trenutku kada smo pričali o firmi koja ce se danas zvati “DronVertising” bili smo baš ispred Beogradske arene i pričali kako bi bilo sjajno da sarađujemo sa njima na polju oglašavanja. Posle opsežnog sanjarenja i planiranja kao da se to već dešava, udahnuli smo i složili se da ćemo o tom potom. Izgleda da je o tom potom ubrzo došlo.
WANNABE MAN: Koliko je vremena bilo potrebno da konačno “poletite”? Koje su vas prepreke čekale na tom putu?
FILIP TENŽERA: Prva prepreka na tom putu bila je nepoznavanje ove grane tehnologije. Sve nam je bilo novo i neistraženo, jer se kompanije koje prave dronove se uglavnom baziraju na tržište snimanja iz vazduha. Bilo je potrebno mnogo muke, znanja i spremnosti da se prošire vidici i da sve što smo zamislili postane moguće. Uspeli smo, to je najvažnije!
Dakle, pored same operative vezane za tehnologiju, problem se krio u tome što je prva zakonska uredba koja se odnosila na upotrebu bespilotnih vazduhoplova donešena u februaru/martu ove godine i ona apsolutno nije podrazumevala ideju korisćenja dronova kao “letećih bilborda”, ali su nam sjajni ljudi i veliki profesionalci kakve smo retko sretali na ovom putu maksimalno pomogli, pružili nam poverenje i vetar u leđa. Ovim putem ih pozdravljam i zahvaljujem im se na tome. U pitanju su načelnik Direktorata za civilno vazduhoplovstvo, Jovan Jovanović, i njegov zamenik, Dušan Domazet.
FILIP CVETKOVIĆ: Prvi fizički let samog vazduhoplova, koji ja pamtim, bio je pravi haos. I sada se nasmejem kada se toga setim! Dočekali smo i tu isporuku i brže bolje, kao dva sretna deteta pred otvaranje uskršnjih poklona, otišli da preuzmemo letelicu od dobavljača. Bio je to možda konačan znak da sve kreće. Istina, pre samog leta smo u Ministarstvu za saobraćaj uradili mnogo toga po pitanju operative, ali ta fizički prisutna letelica za mene je predstavljala jedan veliki korak napred. Delovalo mi je kao da sada više nema nazad, iako tek sada vidim koliko je posla tek trebalo obaviti.
Elem, posle konačne kupovine i rečenice prodavca: “Ne pokrećite dron dok prethodno ne prođete obuku koja se zakazuje”, a naročito nakon ubeđivanja našeg finansijskog direktora Marka Matovića, nije nam trebalo mnogo da isprobamo letelicu, jer je ona, na kraju, samo igračka. Pretpostavićete da je sve što je moglo da pođe po zlu, pošlo (smeh). Kada se letelica se odvojila od zemlje, bili smo ushićeni kao da smo istražili vrh Mon Blana. Međutim, oduševljenje nije dugo trajalo jer je letelica završila na betonu, udarajući elisama o beton. Ne treba da vam govorim da smo sledeći put angažovali pilota koji je prošao profesionalnu obuku (smeh).
