Ljubiteljima boksa, a i onima koji su odgledali firm “Uragan” iz 1999. godine, gde je glavnu ulogu maestralno odigrao Denzel Vošington (i zasluženo dobio “Zlatni globus” za najboljeg glumca u drami), ime Rubina Kartera verovatno je poznato. Za one sa kojima to nije slučaj, u narednim redovima pokušaću da predstavim čoveka koji je bio prilično perspektivan bokser i jedan od ljudi koje je nepravda “sasekla” u najboljim godinama, napisavši veoma potresnu životnu priču koja je otišla daleko od sportskih okvira. Krenimo redom.
Rođen je 6. maja 1937. u Kliftonu, Nju Džersi, kao četvrto od sedmoro dece. Kada je imao 11 godina, izbo je čoveka, pa je poslat u popravni dom iz kog je pobegao sa 17 godina i otišao u vojsku. Nekoliko meseci po završetku obuke, poslat je u Zapadnu Nemačku, gde je počeo da boksuje za Armiju. U maju 1956. optužen je da je nespreman, nešto pre isteka trogodišnjeg ugovora, a ubrzo je i uhapšen zbog bekstva iz doma. Do 1961. je “tavorio” po zatvorima, po raznim optužnicama, za koje je bio kriv ili nije, ali biti crnac tada bilo je veoma teško, kao što i sami znate.
Po izlasku iz zatvora, septembra 1961, odlučio je da postane profesionalni bokser. Bio je nizak (173 cm) za srednju kategoriju, ali brzina i razorni udarci bili su njegova velika prednost. To je rezultiralo nokautima u uvodnim rundama, ali i dobijanjem nadimka “Uragan”. Navijači su ga brzo zavoleli, a pobedama nad nekima od najboljih boksera srednje kategorije tog vremena poput Fernandeza, Mimsa, Brenana i Bentona, svetu boksa je poslata poruka o njegovom dolasku na veliku scenu. Časopis “Ring” ga je 1963. svrstao među deset najboljih boraca u srednjoj kategoriji. U toj i u narednoj godini bilo je i pobeda i poraza, ali brzo je došao u ulogu izazivača za pojas, a da bi do istog i došao, morao je da boksuje protiv Džoa Đijardela. To se i desilo, 14. decembra 1964, kada je Karter odlično boksovao u uvodnim rundama, da bi malo popustio u petoj i dozvolio protivniku da preuzme kontrolu. Na kraju je Đijardelo pobedio na poene, a Karter ostao razočaran. Naredne godine borio se devet puta, izgubio tri borbe od bolje rangiranih protivnika, a do 1966. je u 40 borbi pobedio 27 puta, 12 puta izgubio i jednom je bilo nerešeno.
Često je nokautirao protivnike, ali nepravda je nokautirala njega
Dolazimo do tog paklenog 17. juna 1966. godine, kada su dvojica muškaraca ušla u “Lafajet” bar i počela nasumično da pucaju. Prilikom tog napada na mestu je ubijeno dvoje ljudi, dok je treći preminuo u bolnici nakon mesec dana. Jedini svedok je bio kriminalac Al Belo koji je navodno video dvojicu crnaca koji su izašli iz belog automobila, jedan sa puškom, drugi sa pištoljem i prošli pored njega na parkingu. Opis kola podudarao se sa onima koje je vozio Karter, a to je bio Dodž Polara. Desetak minuta nakon pucnjave, on je zaustavljen od strane policije, pušten, ali naknadno su organi reda dobili naređenje da upravo ta kola pronađu i uhapse sve koji su u njima. To se i desilo, pa su Karter i njegov suvozač Džon Artis, uhapšeni i odvedeni na ispitivanje. U kolima su pronađeni puška i pištolj koji su odgovarali onima kojima je počinjeno ubistvo.
Svedoci ih nisu prepoznali kao ubice, puška je bila istog kalibra, ali stariji model, meci se nisu podudarali, pa su pušteni na slobodu. Nekoliko meseci kasnije, uz Bela se pojavio još jedan svedok, pa su odjednom prepoznali Kartera i Artisa kao počinioce, odmah su uhapšeni i optuženi. Na suđenju 1967, odbranu je predvodio poznati advokat Rejmond A. Braun. U njegovom izlaganju predočeno je da su optuženi bili u obližnjem baru za vreme ubistva i da za to postoji nekoliko očevidaca. Bez obzira na sve, obojica su osuđeni na po nekoliko doživotnih robija (kao da jedna nije dovoljna) i poslati na odsluženje kazne.
Nezaslužene 22 godine iza rešetaka
U zatvoru je Karter odbio da obuče zatvorsku uniformu, tvrdeći da je nevin, a na to ga niko kasnije nije ni primorao. Osamio se u svojoj ćeliji, mnogo je učio i čitao, da bi 1974. objavio svoju biografiju “16 rundi: Od favorita broj jedan do broja 45472”, aludirajući pritom na zatvorski broj koji mu je bio dodeljen. Naredne godine mu je Bob Dilan posvetio protestnu pesmu “Hurricane”, Muhamed Ali se uključio u borbu za njegovo oslobađanje, cela Amerika je verovala u njegovu nevinost, ali rasisti su bili moćniji.
Artis je 1981. pomilovan, dok je Karter nastavio da šalje zahteve za ponovno suđenje. Još dva puta su njegove molbe odbačene, da bi 1988. konačno bio oslobođen, nakon 22 godine u zatvoru. Presuda je glasila da se oslobađa, jer su priloženi dokazi da su rasisti hteli da ga smeste u zatvor, a čak je dokazano da su svedoci lagali u više navrata. Vrlo važan faktor u njegovom oslobađanju bio je tinejdžer iz bruklinskog geta, Lesra Martin, koji je pročitao Karterovu autobiografiju i svojim starateljima iz Kanade predočio ceo slučaj, verujući u nevinost. Oni su se aktivno uključili u njegovo oslobađanje, reklo bi se svim silama, skupljajući svaki mogući dokaz i materijal da bi mu pomogli. Vredno pomena je i da se Karter 1984. godine razveo od žene, koja je deset godina odbijala da mu dolazi u posete.
Nakon izlaska na slobodu, preselio se u Kanadu, tačnije u Toronto, i sa novim prijateljima osnovao organizaciju koja se borila za prava bespravno optuženih. Odata mu je i počast kada je 1993. dobio šampionski pojas Svetskog bokserskog saveta, na istom banketu sa Đijardelom. Takođe je primljen u Boksersku kuću slavnih grada Nju Džersija. U martu 2012. saopštio je da boluje od raka prostate, doktori su mu predvideli tri do šest meseci života, a Artis, koji je zajedno sa njim optužen za ubistvo doselio se kod njega i brinuo sve do 20. aprila 2014. kada je “Uragan” preminuo.
Sa Denzelom Vošingtonom na dodeli “Zlatnog globusa”
Ne znamo koliki bi njegov sportski uspeh bio, možemo samo da nagađamo, ali životna priča ljudi poput njega ne sme da ostane neispričana. Pravda mora biti zadovoljena, ali na poštenom nivou, bez uplitanja mržnje, rasizma, itd. Borio se do smrti, čiji nokaut niko od nas neće izbeći, ali zaslužujemo da živimo onako kako sami projektujemo, a ne neko drugi. Samo to ima smisla.
Radoslav Jokić
