U svim socijalističkim gradovima, statue Marksa i Engelsa su bile uobičajen ukras javnih površina, a njihove slike su visile na zidovima učionica. Socijalistička prošlost je postala sramna prošlost, pravimo se da je nije bilo, a njena zaostavština je bolna tačka bivše Jugoslavije.
Ovde se stidimo svoje prošlosti, stidimo se obožavanja svog tadašnjeg vođe, a svi govorimo o starim dobrim vremenima, kad smo imali standard, osećali se slobodno i nismo strahovali za egzistenciju i za svoju budućnost. Sada strahujemo za budućnost svoje dece, stara dobra vremena su otišla u nepovrat, zajedno sa fiksnim telefonima sa brojčanikom, gramofonima i vokmenima (preteča MP-3 plejera, koji su već prevaziđeni), a sadašnjost nam se stalno dešava, kao u lošem snu.
Ko se još seća Marksa i Englesa? To su oni tipovi što su izmislili Manifest komunističke partije, a u srednjim školama i na fakultetima je pre samo tridesetak godina postojao predmet “marksizam (sa osnovama socijalističkog samoupravljanja)” a ja sam imala petice i devetke iz tog predmeta, iako nikad nisam bila štreber. Samo sam živela u starim dobrim vremenima i imala sjajnu profesorku filozofije koja je predavala taj neverovatni predmet, tada nov i odbojan (kao danas informatika priučenim profesorima nekih drugih tehničkih predmeta) tako da ga razumemo i još gore – da verujemo kako vrlo ima smisla. Ne znam da li je neki profesor uspeo to da postigne sa recimo, “Ustavom i pravima građana” (da, danas postoji i taj predmet, a isto ga predaju profesori filozofije. Ili filozofiju predaju profesori sociologije. Tako nekako. Eh. Neću reći da ništa nije kao što je nekad bilo. Jer se jako nadam da sada ništa nije kao što će sutra biti.)
