Njen pesimizam je fatalistički – ona je uverena da će biti povređena, ali hrabro juriša u ljubav, kao ratnik u bitku u kojoj očekuje da će svakako poginuti. Nosi je zalet mračne strasti, ona se predaje sa ogorčenjem i očekuje završni udarac – da već jednom zadobije tu povredu koju očekuje, taj udarac koji će je odbaciti, pa da se vrati na početnu tačku, sa potvrdom da je bila u pravu. Njena uverenja su kruta i ona će radije pobeći od ljubavi koja može da je osvetli i vrati joj veru i optimizam, nego da dopusti da budu slomljena. I to je problem, jer, to što si iskren, zaljubljen i spreman na sve, uopšte ne dotiče njen svet. Ona je neumoljivo rešena da pogine na ljubavnom polju i ako se to ne dešava, ljuta je na tebe što joj remetiš red i teraš da se preispituje (mada to verovatno neće učiniti, jer se fanatici nikada ne preispituju).
Ona ne shvata kako i koliko sabotira vezu
Iako tvrdi kako je tu da uživa u ono malo sreće koju može da ugrabi pre nego što joj klavir iz vedra neba padne na glavu (u njenom životnom scenariju, ovo je redovna pojava), ona zapravo nije u stanju da bude prisutna u sadašnjem trenutku i da zaista oseti i upije energiju te sreće. Ona je stalno iščekuje taj klavir i što duže traje neizvesnost, ona sve više gubi živce i počinje da se ponaša kao ludak – nešto strašno mora da se desi, a ako udarac u glavu izostaje, onda ona mora da izmisli ili zada neke udarce (sebi, tebi, vašem odnosu), da ne bi imala neku katarzu, neku završnicu, koja će joj omogućiti da odahne i nastavi dalje. Ako se ništa dramatično i grozno ne dešava, ona ima snažan osećaj da nešto nije u redu i po svaku cenu izbegava da protumači da joj taj osećaj govori kako nešto nije u redu – sa njom.
Njen doživljaj sreće je blokiran i zamagljen
To je za nju kao da gleda film koji joj se jako sviđa i izaziva osećanja i baš bi htela da se uživi, ali pošto ga gleda kroz gusto tkanu zavesu, može samo da naslućuje šta se tamo dešava i da na osnovu toga gleda film u svojoj glavi. Ona je svesna da se dešava nešto lepo, ali u trenucima kada doživljava nežnost, kada oseća da je cenjena i voljena, kad joj na sve načine pokazuješ koliko ti znači i očekuješ da njeno lice zablista od sreće, ona se osmehuje, dok joj pogled u očima ostaje napet – veći deo tog pogleda okrenut je ka njenoj projekciji stvarnosti, dok perifernim vidom traži zamke koje mora da su tu negde, pošto nije moguće i nije realno da se njoj dešava nešto lepo i da postoje trenuci nepomućene sreće. Ako poveruje u to, momentalno će je zgromiti onaj klavir sa neba, čiji je jedini posao da ubija devojke koje veruju u ljubav. A to su one iste koje se naivno prepuštaju osećanjima i radosno uzvikuju „srećna saaaam!“ prizivajući tako nesreću (čiji je jedini posao da osluškuje da li neko objavljuje sreću na sva zvona, pa da dođe da mu pokvari).
