Pošto smo utvrdili da je stara Jugoslavija bila jedno drugačije mesto, ne nužno savršeno, već taman toliko obojeno ružičastilom “nekih starih dobrih vremena”, u ovom napisu neću se baviti titoizmom i diktaturom proletarijata. Hajde da pogledamo šta je ex-Yu značila u smislu novih tehnologija, oličenim u pojavi prvih kućnih računara.
Kad se na internetu pomene retro-gejming i uopšte starinska zabava uz računar, obično se jave svi oni koji su se igrali Nintendo-ovim konzolama kao što su NES i SNES. Kod nas su konzole došle posle računara, uglavnom zahvaljujući slomu čelične zavese, koja je u našem jugoslovenskom slučaju više ličila na plastični zastor kupatila, nego na čelik.
Firma nije mogla da uvozi konzole i računare, ali pojedinci su mogli da prošvercuju bilo koji računar, jer dobri ljudi iz carine u tim sokoćalima videli su nekakve pokvarene pisaće mašine ili programatore za veš mašine (hej, Spektrum je bio od gume!), pre nego subverzivnu zabavu krijumčarenu sa (ne)bratskog nam zapada. Stoga su osnova retro-nostalgije u ex-Yu činili računari, tačnije Spektrum i Komodor (zvanično ZX Spectrum 48K i Commodore 64). Uz njih okosnicu zabave za široke narodne mase (tehnika narodu!) tvorile su fliperane, takozvane buvare.
Buvare i rupe
Postojale su u svakom gradu i gradiću, nekakve rupetine u kojima se skupljala omladina da obrće ručke stonog fudbala, da sumnjivi likovi pikaju bilijar krivim štapovima i da se ogluvi od pijukanja i stenjanja flipera koje su tiltovali zgubidani i besprizorni što su tu nalazili utočište od škole, crvenih pionirskih marama i svog tog džeza. To su bila mesta u kojima su stidljive starograđane presretali neki klinci s periferije. U buvari su mogli da vam otmu sve desetodinarke (i/ili žetone), te da vam se prikače stariji dečaci koji vam se uguraju u lični prostor s objašnjenem “da ti držim pucanje”.
Rupe su, isprva, imale samo stoni fudbal i fliper, da bi ponudu proširili fliperima, te “spejs invejdersima” i “zmijicama”, igrama koje su danas prisutne i na onim starinskim telefonima. Kako je vreme odmicalo, pojavljivale su se i razne “pucačine” i “tabačine”, a zatim i bajkovita čuda poput “Space Ace” i “Dragon’s Lair” (na kojima je uvek bio ogroman red). Do pojave kućnih računara i njihove rasprostranjenosti, buvare i rupe nudile su deci Jugoslavije prozor u svet igara.
Speki vs Debeljko
Već početkom osamdesetih kroz već pomenutu rozikastu zavesu carine počeli su da se provlače kućni računari. Tu i tamo stizali su već zastareli modeli Vic-16 i ZX 80, ali ubrzo je ZX Spectrum 48k preuzeo primat. Izuzetno jeftin, ovaj računar nudio je šarenu zabavu koja, istina, po kvalitetu slike i zvuka nije bila dorasla automatima iz buvare, ali je zato nudila prednost mira i tišine. Relativnog mira i tišine, jer s obzirom na to da nije bilo žetona i desetoparaca, klinci su se okupljali u čoporima kod onog srećnika (ili srećnice) koji su imali računar u kući.
Odmah posle Spektruma počeli su da dolaze i Komodori koji su već bili ozbiljnija mašina. Zabava je bila još šarenija i katkad vrlo blizu kvaliteta aparata iz rupa i buvara. Naravno, razvio se i rivalitet, pa su spektrumovci bili od milošte prozvani Gumičarima, dok su Komodor nazvali Debeljko. Raspravu je presekla pojava Amige koja je sahranila aparate iz buvare, a popuštanje stege uvoza otvorilo je i prodor Segamega i drugih konzola. Kućna zabava počela je da sahranjuje salone zabave koji su zaživeli tek početkom devedesetih kad su moćnije mašine počele da ulaze u zemlju.
I mi smo u toj Galaksiji!
Jedan od pokazatelja vitalnosti društva (ljudi, dakle, a ne politike) stare Juge bio je i ritam usvajanja novih tehnologija. Tek što su računari počeli da ulaze u zemlju, pokrenuti su računarski časopisi. Ljubitelji nove tehnologije okupljali su se i iznalazili rešenja za sitnije i krupnije tehnološke izazove. Jedan od vrhunaca domaće tehnologije bio je računar Galaksija. Ali o tome, neki drugi put, jer priča o rođenju Galaksije zavređuje sopstveni odeljak!
Ranko Trifković
