To zna svaki muškarac. Čim se zaljubiš, najebeš. Žene ne priznaju to najebavanje, one pričaju nešto o povezanosti, otvorenosti, ranjivosti, lako je njima da budu ranjive i da pokazuju slabost kad su žene.
Muškarac mora da bude muškarac i kad ga osećanja iskušavaju. Izvlače iz njega papučara i paćenika, koji ne može da podnese da gleda njene suze. Koji bi sve uradio za osmeh, za onaj njen izraz lica kad se iznenadi i obraduje i gleda vas kao da ste najveći car na svetu.
Ma one tačno znaju šta rade, terorišu nas svojim ženskim fazonima. Svojom ženstvenošću, osetljivošću i preosetljivošću. Šta me briga da li je u PMS-u, pa ne može da izađe na kraj sa tim što joj se nisam izvinio sa šlagom, a još sam i jagodu pojeo. A i nemam pojma za šta se izvinjavam, jebote, samo sam dobro izdresiran, pa znam da treba, iako nemam pojma.
Poslednji put kad sam bio zaljubljen, izvinjavao sam se čim me pogleda onako.
A pošto je obično nastavljala onako da me gleda, kao da sam na njene oči ubio i pojeo Bambija, naučio sam i da pitam dušo, šta mogu da učinim da se iskupim, reci mi, molim te, ne mogu da te gledam tako tužnu, srce mi se cepa.
