Đorđe Jovanović je marketing direktor kompanije Xiaomi za Balkan. Njegov karijerni put je, blago rečeno, izrazito zanimljiv. Radio je u industriji automobila, a potom i u food, finansijskoj i beauty industriji, da bi ga, pre dve godine, put naveo i u tech branšu. Đorđe je prvenstveno radio kao konsultant za Xiaomi, a zatim je ubrzo dobio ponudu da postane marketing menadžer kompanije. Sa Đorđem smo porazgovarali o zanimljivostima iz njegove profesionalne biografije, sa kakvim izazovima se suočavao, koje istine je otkrio – a koje izgubio, i da li bi drugačije postupio kad bi sad počeo ispočetka…
Kada se ukuca “Đorđe Jovanović” u pretraživač, izlazi bezbroj podataka o marketing direktoru kompanije Xiaomi za Balkan, o nagradama, uspešnim i zabavnim kampanjama, robotici – jasno je da ste odabrali polje tehnologije budućnosti i da ste u tome veoma kreativni, inovativni i uspešni. Posmatrajući sadašnji momenat, priča koja stoji iza njega se ne vidi – ljudi vide opuštenost, samopouzdanje, energiju, stabilnost i deluje kao da vam je sve išlo lako i glatko, kao da ste rođeni i predodređeni za posao kojim se bavite. Kako ljudi reaguju kada im kažete da ste bili beskućnik u Americi, da li vam veruju?
Uspeh dolazi posle dosta škole, najviše životne i poslovne, ne toliko od formalnog obrazovanja. Kada završite fakultet, dobijete diplomu; svima su poznati koraci koje ste morali da prođete da biste došli do takvog uspeha. Isti princip važi i za osnovnu i srednju školu. Međutim, u životu ne postoji unapred pripremljen scenario po kome ćete delovati. U njemu, ljudi sa strane, većinom nisu svesni šta je sve trebalo da se desi, nauči, prođe, pogreši, ne znaju za nečije padove, odricanja, ustajanja. Životna škola vam svakog dana sprema određene lekcije, koje vi morate da učite, jer ako ih ne naučite, ponavljate. I sve tako dok ne položite, da možete da idete dalje.
U Americi sam, bukvalno, preko noći odrastao i sazreo. Sada to zvuči nerealno, kao početak nekog filma, ali tada sam imao 21 godinu kada sam završio na ulici sa koferom u ruci, 100 dolara u džepu i povratnom kartom za Beograd. To mi je bila jedna od najvećih škola jer sam tada naučio važnu lekciju – sve što mi se dogodi u životu zavisi samo od mene i jedino sam ja odgovoran za sve što mi se bude dešavalo. Nisam odustao, rešio sam da se borim i povratnu kartu iskoristim za 6 meseci.
Ljudi koji čuju tu priču, obično uđu u proces razmišljanja, sebe postavljaju u tu situaciju i razmišljaju šta bi oni uradili da su bili na mom mestu. Verujem da bi velika većina postupila isto, jer upravo su ovo situacije i izazovi koji nas oblikuju za dalji život.
Koliko je trajao taj izazov i da li ste ga tada videli kao izazov? Koja su osećanja preovlađivala? Šta vam je bilo najteže? Šta je najpozitivnije što pamtite iz tog perioda?
Doživeo sam ga kao neki kamp za sazrevanje. To je bio jedan vrhunski test koji mi je pokazao kojim putem je pametnije otići. Ispit zrelosti, snage, volje. I ne samo to, posmatrao sam ga kao igru, jer sam imao povratnu kartu sa kojom sam u svakom trenutku mogao da se vratim u Srbiju. Ali, ostao sam, jer takvo iskustvo i tako brzo sazrevanje, ne možete doživeti u uljujkanom, klasičnom životu jednog studenta. Oko vas je sve novo, nepoznato i vuče vas da istražujete, da naučite nešto što je potpuno novo u odnosu na ono sa čim ste se suočavali do tog trenutka.
Najteže iskustvo je bilo raditi 16 sati dnevno, na dva različita posla. U tom momentu, u Njujorku, prinuđeni ste da radite dva posla. Jedan, da biste imali čime da platite stanarinu, drugi da biste mogli da se prehranite i živite. Odnosno, tada živite da biste radili, umesto da radite da biste živeli. Sećam se, za mene je taj period bio i ogroman kulturološki šok – u to vreme imali su TVC koji je promovisao kako bi deca trebalo da izađu napolje da se igraju što je kod nas u zemlji bilo nezamislivo jer smo svi tako provodili detinjstvo. Drugi šok je bio što glavni obrok dana nije ručak, već večera.
Znao sam da će sve to doći kod nas jednog dana i da na neki način u tim trenucima živim budućnost, i da je pametno vratiti se i sačekati spremno tu “budućnost”.
Smatrate li da čovek sam bira svoj životni put, sam kreira događaje i okolnosti (pa čak i one najteže) kako bi naučio najvažnije lekcije?
Čovek bira put, ali život ti nikad ne da da izađeš iz učeničke klupe. Ti biraš da li ćeš biti dobar đak ili “ponavljač”. Sve životne okolnosti su određene lekcije. Do uspeha se dolazi sa gomiliom naučenih lekcija, ali i stremljenju ka znanju, željom za radom na sebi.
Kako je izgledao vaš proces učenja i karijernog napretka? Šta je ono što ste shvatili, koje ste istine otkrili, koje iluzije izgubili?
Nisam tada znao za termin zone komfora, ali sam od starta karijere bio veoma svestan tog osećaja, jer mi je smetao. Kada osetim da sam ušao u neku “kolotečinu“, groundhog day život, to je bio znak da idem dalje jer tada u trenutnom poslu nisam nailazio na izazove i nove perspektive. Kada to spoznam, poslovi su uvek sami dolazili. Dešavalo se da nisam bio zadovoljan, tražio da pobegnem, ali nisam nikad otišao. Tako sam naučio da nikad ne treba bežati, već izboriti se, naučiti, jer kada naučiš, dolazi nešto veće i bolje. Upravo svi ti izazovi koje prođeš te spremaju za to veće. Svaki put sam prelazio na lestvicu više u pogledu pozicije, i mislim da su strpljenje i naučene lekcije zapravo bile glavni razlog za to.
Kada ste i kako zakoračili u svet savremene tehnologije i biznisa?
Karijeru sam započeo u PR agenciji, ali većim delom svoje karijere sam se bavio digitalnim marketingom. Posle industrije automobila, food industrije, finansijske i beauty industrije, došao sam u tech industriju krajem 2020. godine. Kratko sam radio kao konsultant za Xiaomi, a zatim sam dobio ponudu da pređem i postanem marketing menadžer kompanije.
Da li ste zadovoljni svojim usponom i kuda stremite dalje?
Uživam u putu. To osećam kao suštinu. Želim da pomognem profesiji, industriji, kao i da stvorim nove lidere. Zbog toga smatram da mi je jedan od najvećih uspeha upravo mentorisanje mladih ljudi sa kojima sam radio, koji su nakon toga izgradili zavidne karijere u zemlji i inostranstvu.
Jedan ste od prvih pet community menadžera u Srbiji. Kako je bilo biti pionir u ovom poslovnom polju, u čemu ste pronalazili inspiraciju, motivaciju, znanja?
Marketing je kao fudbal ili košarka u Srbiji. Svi koji gledaju, misle da se razumeju u to. Misle ako su pogledali 100 utakmica, da znaju kako se vodi tim, koji igrač i kako treba da igra. E, sad zamislite kako su ljudi, ali i moji najbliži, gledali na profesiju čiji je posao da ceo dan “visi na Fejsbuku”. Dok sam radio kao frilenser, radio sam direktno sa marketing direktorom, pa je to bilo prijatno iskustvo gde smo obostrano učili. Oni o digitalnom marketingu, ja o industriji. Pravi izazov je počeo kada sam to krenuo da radim in-house, sa brend menadžerima. Tu se videla razlika između onih koji su spremni da uče, i onih koji nisu. E, baš tu mi je bio izazov i veliko učenje kako privoleti nekoga ko ne želi to, da nauči i zavoli. Tu sam hteo da pobegnem, ali kao što sam već rekao, shvatio sam da neću ići nigde dok to ne savladam. Takav stav i ta škola mi je višestruko pomogla u daljoj karijeri.
Iskustvo ste stekli radom u čak pet različitih industrija. Kako se ova raznovrsna iskustva preklapaju i međusobno nadopunjuju?
Možete godinama da ostanete u jednoj industriji, i tada se usavršavate za marketing u okviru nje, ili da menjate industrije. Oba pristupa imaju svoje prednosti i mane. Sve je pitanje šta želite u karijeri. Rad u više industrija mi je omogućio da sve dobre stvari, znanja i prakse iz jedne, primenim u drugoj što je neretko donosilo odlične rezultate i na neki način u tom trenutku bilo game changer u industriji. Marketing pristup u pojedinim industrijama se veoma sporo menja, pa je nekada zaista potrebno dovoditi stručnjake iz drugih industrija, jer oni vide ono što industrija ne vidi, prosto upadnu u neku vrstu “fah idiotizma”.
Jedna od globalnih kompanija za koje ste radili je L’Oréal – šta vas je kao jednog muškarca privuklo da napravite karijerni korak u okviru beauty industrije i čemu vas je rad u ovoj kompaniji naučio?
Izazov i škola, to je razlog. I bio sam u pravu. L’Oréal je svetski lider u kozmetici koji u svom portfoliju ima preko 60 svetski poznatih brendova. Glavni izazov je bio donošenje odluka u okruženju u kojem nemam nikakvo lično mišljenje, jer nemam lično iskustvo sa proizvodom, tj. industrijom. Sve pređašnje industrije su bile takve da sam veoma dobro poznavao industrije, imao svoje lično mišljenje i na osnovu toga donosio odluke. Imao sam sreću, pa je velika većina odluka bila dobra.
U L’Oréalu sam se naterao da naučim da donosim odluke na osnovu podataka, istraživanja, samim tim da usavršim analitičko razmišljanje. Na početku, i za najmanju odluku, konsultovao sam dvadesetak žena, i na kraju donosio svoj sud o tome. Stalno sam radio usmena istraživanja, učio dosta o industriji. Na kraju sam postao i ekspert za maskare, pa sam objašnjavao ženama koliko je bitan ugao pod kojim im rastu trepavice da bi mogle da izaberu pravu maskaru. (smeh)
Pored marketing tima, bili ste i deo razvojnog tima Frikoma. Sa kakvim ste se izazovima tada susretali i na koji ste tadašnji projekat najponosniji?
Food industrija je moja prva ljubav. Biti deo razvojnog tima u industriji sladoleda i smrznute hrane, mislim da većini hedonista zvuči kao dream job. I jeste! Jedan od većih izazova je bilo ne ugojiti se zbog silnih degustacija koje su organizovali sjajni tehnolozi Frikoma (smeh). Šalu na stranu, zaista je inspirativan posao i zahteva talenat za prepoznavanje dobrih stvari, kao i istančano čulo ukusa.
Možda jedan od najdražih proizvoda koje sam osmislio je bio Hrono Mix. Tih dana sam više puta čuo da su ljudi oko mene “na hrono ishrani”. Kada ih pitam šta se tu jede, dobijao sam isključivo odgovor šta ne sme da se jede. Tu sam prepoznao mikro momenat i frustraciju, tj. da u hrono ishrani nedostaje inspiracije šta zapravo jesti, kao i da nisu svesni svih pravila. Uz pomoć podrške marketing direktora, kolega brend menadžera i tehnologa, kao i dr Ane Gifing, u veoma kratkom roku smo lansirali taj proizvod koji je bio pravi boom.
Kada biste sada počeli ispočetka, da li biste (i šta) promenili u svom životu i svojim postupcima i odlukama?
Sve su to bile lekcije koje su me spremale za dalje. Jedino bih se sad mnogo manje nervirao oko svega. Bio bih opušten i relaksiran, mada je to sada iz ove perspektive lako reći. Ako se pozabavimo razmišljanjem, ko je kul, ko je relaksiran… dolazimo do toga da je to čovek koji zna šta će da se desi.
Imate li poruku za kraj, za mlade koji traže sebe, osećaju se sputano i razmišljaju o bekstvu?
Fejlovi, odnosno greške, naporne situacije, sve su to lekcije. Ako biste znali unapred da vas od uspeha deli 10, 15, 25 pogrešnih koraka, grešaka, koliko brzo biste išli iz fejla u fejl? Ne biste sigurno odustali na prvoj, već stremili ka tom uspehu koji će nesumljivo doći na kraju puta.
Glavni osnov za uspeh je znati šta želite da postanete, gde želite da odete!
Objasnio bih ovo kroz jednu sjajnu priču o čoveku koji se izgubio u pustinji. Lutao je, pokušavao da nađe izlaz. I taman kad je već bio iznemogao, žedan i gladan, pojavio se konjanik. Odmah ga je upitao za pomoć kako da izađe iz pustinje, a konjanik ga je pitao gde želi da ode. Čovek mu je uporno tražio samo da se izbavi i izađe iz pustinje, bilo mu je svejedno gde će otići. Konjanik mu je rekao da je u tom slučaju, apsolutno svejedno kojim će putem krenuti.
Fotografije: WANNABE Media
Pitanja: Aleksina Đorđević
