Obožavam tu izreku. Ne samo zato što podrazumeva da smo sve mi kučke, nego zato što implicira da ste vi oslobađeni odgovornosti.
Samo stojite, kao zapete puške i čekate na znak za paljbu. Da se podigne zastavica. Da kučka mahne repom. Pa da raspalite opaljivanje.
E sad, ako vam se učinilo da je kučka mahnula, jer ste predugo stajali napeti i spremni, a ona se predugo šetkala pred vašim nosem prezrivo podignute njuške, pa ste u međuvremenu odlepili i posle ste samo u stanju da vičete dok ne promuknete kučka je to sama tražila, sama je tražila, niste vi tu ništa krivi, taman posla. Neuračunljivost je oduvek bila društveno prihvatljiv izgovor za zverske ispade.
Umemo mi kučke to da radimo. Da vas izludimo. Da vas nateramo da skočite i razbijete nas, a ni repom da ne mrdnemo.
Žene izazivaju. Namerno ili nesvesno, njihovi pokreti, oblačenje, ponašanje, govore čik!
Čik mi se približi ovako čistoj, skockanoj, blistavoj, uzvišenoj, ti prljavi, nezgrapni, smrdljivi izbljuvku, neuspeli abortuse, koga ni majka ne voli. A vama čim neko pomene majku, otkočio je obarač.
Sad, što se to sve dešava samo u psihopatskom mozgu napetog posmatrača, nije njegova odgovornost. Neko mu je stavio u glavu pokvaren čip. Majka, verovatno. Još onda kad je htela da abortira.
Kabuuum!
Taj odnos sa majkom, okidač je odnosa sa svim drugim ženama, tako je. Pa i ako niste totalno psihopate, koji iskaču iz mraka i zaskaču maloletnice, dečačić u vama čuči manje ili više zbunjen, prepadnut, frustriran i besan.
A što žena zna da izludi čoveka, to je čudo!
Ponaša se kao da je sve u redu, kao da je pristojna, kao da je pristala, kao da joj je stalo, kao da je nežna i onda ode pa se pojebe s tvojim bratom.
Govori ti da je ostaviš na miru, da je ne zanimaš, da je zauzeta, a u stvari ti poručuje da si šmokljan, koji ne ume da zaskoči i da je savlada.
Jesmo kučke vala. Sposobne da jednim zamahom repa otkačimo držače u zaprežnom vozilu vaše šuplje tintare, koje je natovareno samozapaljivim burićima. I onda oni svi zajedno počnu da se kotrljaju.
Kabuuuum!
I najnormalnija osoba na svetu ima negde u nekoj šupljini svoje svesti, zaprežno vozilo sa samozapaljivim burićima i nesigurnim držačima. Neki kratak fitilj, koji se pali na neki signal i dogoreva brzinom svetlosti. Svakome padne mrak na oči.
Ali ne morate biti najnormalnija osoba na svetu da biste znali kako da sačekate da eksplozija prođe.
Zažmuri, diši i saberi se, ili se okreni i idi, jer znaš da ćeš uraditi nešto glupo i neoprostivo ako budeš reagovao.
Ono od čega odlepljuješ, govori o tvojim slabostima, ukazuje ti na mračne šupljine u kojima u zasedi čekaju zaprege.
I trebalo bi da možeš da razlučiš, snagom čistog razuma, da li imaš posla sa kučkama i repovima, ili sa sopstvenim crnim rupama.
Aleksina Đorđević
