Kraj radnog dana, usred nedelje. Veče, nešto posle 21 čas. Prijatno veče za prošetati do one pekare što radi do ponoći. Mogla sam i do najbliže prodavnice da skoknem, ali ti skokovi su rezervisani za kad je mnogo vruće i mnogo hladno. Kad nije ovako prijatno veče. Ima dosta ljudi napolju, kontam, i njima je prijatno. A onda stvarno obratim pažnju na te ljude pored kojih sam prošla. U trenutku vratim film.
Prošla sam pored nekoliko kafana. Ima ih u kraju na svakom koraku. Ispred jedne, stajalo je nekoliko muškaraca, jedan je nešto govorio, objašnjavao, ostali su ga slušali. U sledećoj, unutra, jedan mlad čovek je sedeo gotovo naslonjen na izlog i gledao nekuda u prazno. I izgledao je prazno. Njega sam baš primetila, jer sam prošla toliko blizu, da sam mogla da stavim dlan na staklo, tačno preko njegovog praznog pogleda. Pomislila sam, zašto pobogu sedi ovde, kad je napolju ovako lepo? Možda nema gde da ode. Zar je moguće da ljudi nemaju gde da odu, šta da rade, u čemu da uživaju?
Ta pomisao me prenula, pa sam onda pomislila na one muškarce malopre, što su slušali onog jednog. Oni nisu izgledali kao da nemaju gde da odu, ali posumnjala sam da uopšte ne žele da idu nikuda i da rade bilo šta drugo, osim da bleje pred kafanom sa ortacima. Koliko je važno ono što im je onaj objašnjavao? O čemu li je pričao? Kako to da su svi ćutali i slušali? Da su žene stajale ovako u grupi, čula bih bar nekoliko glasova i smeh, sigurno. Žene tako slušaju jedna drugu – komentarišu, postavljaju potpitanja, prave gradacije. Žene. Gde su žene? Zar nisam srela ni jednu?
U tom trenutku sam ugledala dve kako mi idu u susret. Gurale su kolica sa bebama, hodale polako, tiho razgovarale, zastajkivale pred izlozima.
Žene sa ženama, muškarci sa muškarcima. Nisu zajedno. Zašto nisu zajedno? Gde su parovi?
Onda je preko puta, iza ćoška, banula grupa tinejdžera sa rančevima, to su oni što su u popodnevnoj smeni imali sedam ili čak osam časova. Neki su se malo zadržali pred školom da sačekaju drugare. I drugarice. Mešovita grupa. Svi pričaju, svi se smeju, nadiru i zauzimaju ceo trotoar. Sigurno ih ima desetak, ali deluju kao barem dva puna autobusa na ekskurziji. Ah, oni su zajedno, dečaci i devojčice. Tek će kasnije da se razdvoje. Kad one počnu da guraju kolica, a oni da se sreću sa ortacima iz kraja pred kafanom.
Videla sam i neke momke na klupici, u najživljem delu ulice u kome ima i zelenila i klupica. Igledali su kao da im je prijatno, ali nisam prošla blizu, nisam im videla lica i poglede. I još su neke devojke prošle pored mene, živo razgovarajući. Nisu ni jednom pogledale u one momke. I u pekari sam srela još neke same muškarce. Kupovali su po jedno nešto, da večeraju. Zašto kupuju samo sebi? Zar nemaju kod kuće nikog ko bi voleo picu za večeru? Kuda li idu posle?
Jednog lika sam srela tri puta. Ne znam kako. Gledao me je. Možda je namerno obilazio okolo da me sretne i bolje pogleda. Ali teško mi je da stvarno poverujem u to, jer je i njegov pogled bio prazan. A videla sam i jednog momka koji stoji. To je momak koji uvek stoji. Skoro na istom mestu. Svakog dana ga viđam u svako doba i ne znam ni kad sam počela da mu se javljam. Znam čoveka. On stoji i posmatra život oko sebe, vrlo budno.
Nije mi prijala šetnja. Jedva sam čekala da se vratim kući i isporučim klincima pice.
Videla sam suviše praznih pogleda, za jedno prijatno veče.
Aleksina Đorđević
