Da li nas namerno nervirate? Ili vam je to strategija? Tako lakše manipulišete? Prvo bacite dimnu bombu, pa kad nam se mozak pretvori u kašu, eksploziju ručnih granata uopšte i ne primetimo? Je l’ to neka gerilska obuka ili genetsko nasleđe?
Pitam, ako je obuka, da idem da se obučim, pare ne žalim. Ako je genetika, da prikupim sav filozofski mir i hrišćansko milosrđe iz rodoslova, da sačuvam ovo malo živaca, što je ostalo da čuva ove šarmantne prosede zaliske od produbljivanja ka očiglednoj ćelavosti.
Imate vi te neke iste rečenice, kao da ste sve kod iste učiteljice ponavljale razred. Od kojih dobijemo oseku testosterona, tolerancije i topline. Uopšte, totalno jedno opadanje. I faca nam se oklembesi prikazujući studiju totalnog smora. Na primer, kad nešto pričate same sa sobom i onda samo ispalite – pa ti mene uopšte ne slušaš?!
Ko da te sluša ženska glavo? Si pokušala sama sebe da slušaš kad počneš istorijat sa svim poznatim detaljima, mogućim pretpostavkama i trenutnim asocijacijama i digresijama? A pričaš mi o tome kako ‘oćeš da kupiš još jedno krpče. Misliš da sam već ostao bez mozga, pa nisam primetio oko čega vrtiš priču? Pripremaš teren da daš milion para za neke šljokice na pola metra neke krpice. I? Šta hoćeš? Da aminujem? Da se oduševim? Kao da ti je to i do sada bilo potrebno kad si kupovala gluposti. Ili ti to sebe ubeđuješ, pošto ipak nisi potpuno bez razuma, pa ti treba malo da se okuražiš, pred skok u finansijski ponor? Nekako se nadam da nije ovo drugo, pošto još luđe deluje nego ono prvo.
Ili kad me teraš da nešto uradim tačno onako kako si ti smislila, bez ikakvog uvida u zakone fizike, termodinamike, zemljine teže i slične budalaštine i onda kad ti kažem da to ne može tako, ti izbaciš ono uvređeno, visokim dečijim glasićem – nikad nećeš da uradiš kako ti ja kažem! Samo što se ne rasplačeš. Pa plači. Kad si kokoška. Boli me uvo što si u PMS-u. Ja nisam. I ništa me ne sprečava da uvidim nemogućnosti i slabosti tvoje zamisli. A da ja tebi kažem kako nikad nisi zadovoljna iako dobiješ rezultat, samo zato što to nisam uradio baš onako kako si ti smislila i tačno onda kad je tebi bilo zgodno. A? Sad imaš razloga da plačeš. Ja znam kako bih te utešio, ali ti si i dalje nenormalna, pa si smislila da me kazniš, tako što nećeš da mi daš da te utešim. Nema tu pomoći. Tebi.
I pompezne najave tipa – treba da razgovaramo, ili – imam nešto da ti kažem. Uh, kako to mrzim. Uvek se presečem. Zoveš me na posao da mi kažeš kako imaš nešto da mi kažeš, al’ kad dođem kući. Ja to jedino mogu da shvatim kao pokušaj atentata samoubistvom iz nehata. ‘Oćeš srčka da me potrefi, ludačo?! Jer kad tako najaviš neko saopštenje za javnost, meni prvo padne na pamet da si trudna. I da nije moje. Da se udaješ. Da te kreše neki tarzan meni iza leđa, mamicu ti žensku nenormalnu!
Znači, kad imaš nešto da mi kažeš, udri. Pucaj u čelo, bez uvertire. Sve i da si trudna, lakše će mi biti da me zvekneš time u glavu onako usput, u šetnji, ili posle ručka, nego da mi kuva po stomaku dok čekam da prođu sati između najave i saopštenja. Da bi mi na kraju rekla kako ti se sestra udaje i da moramo da smislimo krajnje originalan i skup poklon za svadbu, a treba i nova haljina, cipele i tašna. I šešir. Idi bre ženo…
Boban Boban
