Ko nije doživeo adolescenciju u nekom trenutku osamdesetih godina prošlog veka, taj možda može da pokuša da rekonstruiše atmosferu uz pomoć nekih filmova iz tog doba. Kad gledate neki mator film i nemate pojma koji to period praistorije kinematografije i civilizacije može da bude, obratite pažnju na modne elemente.
Frizure. Sve žene su tamnokose i natapirane. Kose su im ogromne i nepomične. Nose šiljate cipele. Našminkane su tako da izgledaju gotovo razroke, sa tim izvijenim tamnim senkama i linijama u uglovima očiju. Usne im se sijaju. U krupnim planovima. Trenerke i jakne na muškarcima, koje prosto izgledaju nemoguće. Ma nema šanse da ne provalite osamdesete, ljudi su izgledali kao gomila skitnica, koje je neko pustio da poharaju sekundhend, a stilista sa astigmatizmom i strabizmom, a bez cvikera, napravio im je frizure poput grobljanskih cvetnih aranžmana. Nabudžene, loknaste i ukočene. Dužine sukanja i nogavica su nemoguće. Dezeni su nemogući. Cipele su nemoguće. Sportska oprema je odvratna. Žene nose pink trikoe preko metalik plavih helanki, sa crvenim grejačima za noge (ne znate šta su grejači, ali skroz nema veze, ionako su nemogući) i sa crvenim trakama na glavi (znojnice) koje im pedantno presecaju ogromne frizure na pola. Užas.
Ali, koliko god mini valova godišnje stavljale na svoje kose, sve smo imale LEVIS farmerice i jakne. To je bila uniforma, iako smo u školama nosili prave uniforme, tojest, plave radne mantile, u kojima smo svi ličili na tetkice i domare. Nastavnici su nosili bele radne mantile, ležerno raskopčane, u kojima su ličili na vrlo sumnjive lekare. Sve nastavnice i profesorke nosile su frizure za žene. Vidljive sarmičaste lokne, poređane svuda po glavi, učvršćene lakom za kosu.
Ne daj bože da neki frajer krene rukom ka tvojoj kosi! Trzale smo se, izvijale i vikale neeee! Pipanje ispod struka nije izazivalo toliko negodovanja, kao nepromišljeno milovanje frizure. Da mi neko spljeska kosu?! A sat vremena sam je tapirala i lakirala svaki pramen posebno, da postignem Tina Tarner efekat!
Nosila sam ćaletovu kariranu košulju, uvučenu u vojničke pantalone američkih marinaca – originial sa američkog vojnog otpada. Neuništive su bile i imale su sve one džepove i onu pertlu kojom se stežu oko gležnjeva i bile su skroz kul. Takve sad štancuju Kinezi, a ima ih svako muško čedo starije od deset godina. Ali cipele! Nosila sam neke nemoguće bele mokasine, kožne doduše i krajnje udobne, sa nekim belo srebrnim prepletom odozgo. Svi su mislili da su mnogo lepe. A ja ih pamtim kao modnu noćnu moru s početka osamdesetih. Imala sam i tri Fruit of the Loom majice, iz onog istog američkog porodičnog humanitarnog paketa. Imala sam i jednu rolka crnu haljinu do ispod listova, od trikotaže i nosila sam je sa kaišem u struku. Ah, imala sam i struk.
Sve čime smo se nagrđivali ne bi li izgledali moderno, nije uspevalo da umanji čistu lepotu mladosti i to je sve što se ima reći u prilog modi osamdesetih. A možda i u prilog svakoj modi, koja regrutuje klonove.
Kad bih imala vremeplov, posetila bih osamdesete, kao što se posećuje kabare. Da se smejem i čudim.
Aleksina Đorđević
