Minja Bolesnikov je uspešan poslovan čovek, ali istovremeno i brižan otac i suprug, kome je porodica glavni oslonac. On je menadžer sa velikim iskustvom u automobilskoj industriji, posebno u “set up” projektima, odnosno otpočinjanju novog bizinisa, kao i u prodaji. Zbog toga i ne čudi što je trenutno na poziciji nacionalnog brend menadžera za Ford u kompaniji “Grand Motors“. Pored toga, gospodin Bolesnikov je mentor u okviru projekta “Biznis mladih Srbije“, a takođe i dugogodišnji davalac krvi. O njegovoj karijeri, poslovnim planovima, ali i odnosu prema modi, govorio je u intervjuu za naš magazin.
WANNABE MAN: Iako ste nekoliko godina radili kao predstavnik “Porcelanose” u Mađarskoj, najveći deo vaše karijere vezan je za auto industriju? Da li vas u tome održava ljubav prema četvorotočkašima, profit koji se ostvaruje, ili dobri uslovi za rad?
MINJA BOLESNIKOV: Prvo, odlazak u Mađarsku je predstavljao veliki izazov za mene. Upravljati stranom (španskom) kompanijom u trećoj zemlji koja mi nije matična mi je svakako pomoglo da sagledam druga tržišta, da usvojim nove veštine, naučim novi jezik. Svakako da ovakvo iskustvo donosi novu težinu svakoj poslovnoj biografiji. Sa druge strane, Ford kao globalni igrač i lider na automotive tržištu je izazov sam za sebe. Svakako je važno i reći to da sam odrastao uz Ford kao prvi nov auto mog oca. Veliki takmičarski naboj na tržištu, svakodnevna borba za svaki prodat auto su odlična prilika da se svi menadžeri i kompanije međusobno „izmere“. Svaku poziciju prati i adekvatan kompenzacioni paket. Lično umeće svakoga od nas će omogućiti da se izborimo za što bolje uslove. Radeći u Grand Motorsu, svakako da imam fenomelnalne uslove za rad jer smo velika kompanija, regionalni igrač na tržištu automobila i upravljamo sa nekolicinom najprestižnijih brenova u Srbiji – pored Forda kao prvog, tu su i Volvo, Land Rover, Jaguar, Infiniti i Mazda koju regionalno distribuiramo iz našeg centra u Novom Sadu. Ono što bih posebno izdvojio kao najveću prednost jeste što kompanija neprestano ulaže u moja znanje.
Kada ste došli na čelo Grand M izvršili ste potpuno restrukturiranje firme. Da li je to bio težak posao i šta ste sve morali da uradite?
Uspeh svake kompanije zavisi od ljudi zaposlenih u kompaniji. Najvažnije je bilo sagledati i izmeriti mogućnosti svakog člana tima, pravilno iskoristiti iste ili određene ljude zameniti adekvatnijim kadrovskim rešenjima, a takođe i jasno objasniti važnost svake od funkcija u kompaniji i predstaviti zaposlenima naše ciljeve kako bi se osećali delom tima. Biti deo tima znači razumeti svoje zadatke jasno, biti deo tima znači biti motivisan kako finansijski tako i kroz afirmativno ponašanje menadžmenta. Sa druge strane, bilo je potrebno repozicionirati brednove lokalno (Grand M distribuira vozila na teritoriji Novog Sada) ali i doneti nove programe u kompaniju kako bi postigli maksimalnu uposlenost ljudi i resursa sa kojima smo raspolagali u tom momentu. Posao kao takav je pre bio izazovan nego težak. Iskustva iz Mađarske sa rebrendiranjem Porcelanose su svakako mnogo pomogla kao i prethodno iskustvo iz upravljanja auto brendovima. U ostalom, ostvareni rezultat mi je i pomogao da dođem na poziciju National Brand Manager kod kompanije Grand Motors u Beogradu, tako da danas putujem (komjutujem) svaki dan na relaciji Novi Sad – Beograd.
Da li je kod nas posao vezan za prodaju automobila razvijen kao u svetu, a ako nije šta mu nedostaje?
Prilično smo daleko dogurali u shvatanju auto biznisa na način na koji to rade kolege na Zapadu. Primenjujemo sve alate i tehnike kao i kolege. Dobro vladamo bazama, marketing i PR alatima, prodajnim tehnikama. Pošto svi pratimo standarde koje proizvođači nameću, saloni i servisi u Srbiji su nam odlični, kampanje koje imamo veoma kreativne, ljudi koji rade u ovoj industriji dobro edukovani i iskusni. Ono što nam kao tržištu nedostaje su svakako razvijeniji i jeftiniji finansijski proizvodi namenjeni klijentima za kupovinu novih vozila. Nažalost, nedostaje nam i veća kupovna moć klijenata. Pokušaću da ilustrujem – u Srbiji se proda oko 17.000 novih vozila godišnje, a 2008. smo prodavali skoro 60.000! U Nemačkoj se proda preko 2 miliona vozila godišnje, a u Mađarskoj, koja je slične veličine kao i mi, oko 50.000!
Šta vas je navelo da budete mentor u okviru projekta “Biznis mladih Srbije” koji se zasniva na podršci mladima u otpočinjanju sopstvenog biznisa?
Generalno, mislim da je obaveza svih menadžera da svoje iskustvo podele sa mlađim kolegama, studentima, zajednicom, ukoliko želimo da učinimo čovečanstvo čovečnijim, a to možemo samo ako brinemo o svojoj lokalnoj zajednici.
Moje prvo radno mesto je bilo na fakultetu i nekako taj akademski poziv ostaje moja ljubav zauvek i nadam se da ću se vratiti jednog dana na Univerzitet kako bih preneo sva znanja i iskustva na mlade ljude. Upravo tu sam i uvideo da se dosta priča o teorijama na fakultetu, a vrlo malo praktičnog se daje. Sa druge strane, u svetu koji je danas toliko brz, znanja koja se nude u nauci često brzo zastarevaju i nisu primenjiva kada završimo fakultete. Otud želja da pomognem svojoj sredini i svojoj zemlji tako što ću pomoći mladim ljudima da se samozaposle, da se otisnu u preduzetničke vode, da zajednički definišemo njihovu biznis ideju, da je oblikujemo, da zajedno identifikujemo sve opasnosti koje vrebaju na tom putu i da od krhke ideje dođemo do stabilnog i profitabilnog biznisa. Svakako da mi je velika želja da se što više ljudi samozaposli, otisne u biznis kako bi rasteretili državu nezaposlenošću, smanjili potrebu da država bude najveći poslodavac, da počnemo da proizvodimo i nadam se, sutra, izvozimo.
Koje savete im dajete kao najvažnije za pokretanje svog posla?
Najvažnije je da ideja koju imaju bude sagledana sa svih strana i iz svih uglova. Da bude promišljenja od A do Š. Da, ukoliko nisu 100% sigurni da treba da uđu u neki projekat, da bolje da izgube još malo vremena nego uđu u nešto što nije u skladu sa njihovim mogućnostima, temperamentom, znanjem i afinitetima. Takođe, savetujem im da diverzifikuju rizik jer ako izgubimo malo na jednom od 100 prodajnih mesta, bićemo povređeni, ali nećemo propasti. Međutim, ukoliko svu našu robu prodamo jednom kupcu i damo mu odloženo plaćanje i on nam nikada ne plati, mi smo propali…
Na koji ste svoj dosadašnji projekat posebno ponosni?
Možda sam najponosniji na moju porodicu, moju suprugu (koja je i predsednik UO moje glave i srca) i našu decu i ono što mi kao tim predstavljamo. Poslovno gledano, svakako da pored mojih rezultata u okviru kompanija, sam najponosniji na dva projekta. Prvi je Sportski centar „prof. Bolesnikov“ na kojem smo porodično napravili terene za fudbal za decu i rekreativce i što smo izrasli u jedan od najvećih, a svakako vodeći klub za decu u Srbiji, kada je fudbal u pitanju. O tome svedoči i osvojena titula prvaka Srbije kao i nezvanično prvenstvo Evrope. Međutim, mnogo je važnije videti zadovoljne roditelje, decu i rekreativce kako uživaju u uslugama koje pružamo.
Drugi projekat je projekat sanacije i restruktuiranja FK „Vojvodina“ čiji sam potpredsednik. Tim ljudi koji se uhvatio u koštac sa ogromnim dugovanjima, nezadovoljnim i neplaćenim igračima, radnom zajednicom, a pod lupom javnosti i navijača svojim rezultatima (danas je Vojvodina druga na tabeli, ispred Crvene Zvezde,a iza Partizana) je svestan da je borba tek počela, da dug od 6 milion evra neće nestati već mora da se vrati. Da klub mora da počne da funkcioniše kao firma i da postane profitabilan, a sve u cilju sutrašnje privatizacije, gde će Država opet moći da ima mnogo veći benefit ako Klub proda zainteresovanim pojedincima za XXX miliona evra nego simbolično za jedan evro jer je klub u dugovima do guše. Pošto je u pitanju najstariji prvoligaš odgovornost je još veća (FK „Vojvodina“ je osnovana 1914. Godine).
S’ obzirom na to da ste poslovan čovek, verujem da ste najveći deo dana u poslovnoj garderobi. Koji je vaš omiljeni stil odevanja i da li vodite računa o tome šta nosite u različitim prilikama?
Svakako da najviše vremena provodim u poslovnoj odeći. Istu volim da „razmrdam“ nestandardnom kravatom ili lepom maramicom za džep sakoa. Moda je nešto što volim i pratim. Smatram da sat i parfem moraju da budu Cartier, meni se bar tako čini. Trudim se da pratim trendove, ali i da budem konzervativan kada to situacija od mene traži (Black Tie koncept). Naočare za sunce su mi sastavni deo svake kombinacije i u bilo koje doba godine. Volim dobru mušku torbu, ali sada vidim da su poslovni ranci „pobedili“ torbe. Možda se priklonim trendu.
Trudim se da su mi cipele i košulje vrhunskog kvaliteta jer ih mnogo koristim i važno je da budu udobne i dobro dizajnirane. Potpuno otkriće, kada su cipele u pitanju, za mene je firma J.M. Weston sa sjanom obućom i sjajnim dizajnom. Poštujem i tradicionalne, hand made cipele koje se mogu naći u Srbiji, Coberove na prvom mestu.
Svakako da u slobodno vreme volim da se obučem ležernije, čak i alternativnije ,pogotovo kada odlazim na koncerte, a muzika jeste nešto što me veoma zanima (putujući svakoga dana iz Novog Sada za Beograd i nazad, ona me nadahnjuje i omogućuje da kvalitetno sistematizujem misli)). Volim marke tipa – Aquascutum, Henry Loyd, Stone Island.
Kada su odela u pitanju, delim ih u dve grupe. Radna i ona za izlaske i formalne prilike. Prva, koja „uništavam“ brzo često budu i brendova tipa H&M ili Zara jer su odličnog dizajna i u skladu sa trenutkom, a meni svakako ne traju dugo. Drugu grupu čini prevashodno Boss sa svojom linijom i u poslednje vreme Armani, to su odela koja traju i koja se paze.
Redovno obnavljam svoju garderobu, a poslovna putovanja mi omogućuju da istražujem. Veoma sam temeljan u kupovini i ne mrzi me da slobodno vreme posvetim tome kako bih našao pravi dizajn u pravom kvalitetu, a za pravu cenu.
Olivera Denčić
