Pa kao da su išle na isti kurs neverbalne komunikacije! Kad počnem rečenicu sa nešto sam razmišljao, podignu obrve i upilje se, kao da hoće da pročitaju posledice te neuobičajene i potencijalno opasne aktivnosti direktno iz mog mozga. I usta im se nekako namršte. Primetili ste, kako se žene mršte ustima? Kao da pokušavaju da ne izgovore ti razmišljao, ha, baš da čujemo, a to neizgovaranje je još podrugljivije nego da su odmah počele da se upišavaju od smeha. Sve one to umeju, da vas podriju u startu, saseku u korenu, da vas izbace iz ravnoteže i postave u neki mutan kontekst sve što još niste ni predstavili.
Sad, zašto to rade? Pitao sam, znate. Onu moju drugaricu što me nije sramota da je pitam, a i drago mi je što je zabavljam, slatko se smeje svaki put kad pitam gluposti – to ona kaže da su gluposti, ja kažem Boban pita da ne bi skitao, a možda i pita od višanja.
Prvo me pohvalila, kao, muškarci se nikad i ne sete da se zapitaju zašto žene nešto rade ili zašto na nešto reaguju tako kako reaguju, a još ređe osim sebe i drugih neznača odgovora, pitaju neku ženu da im objasni. To znači da sam pametan, tumačim ja. Ona misli da to znači da ima nade za muški rod, šta god to značilo.
Dakle, drugarica koja je samo delimično kompetentna za pitanja ženkog čudaštva, jer je prilično mudasta, ali je najbolja koju imam i nemam kud nego da joj verujem, kaže da žene imaju loša iskustva sa muškim razmišljanjem. Kad on krene da pravi uvertiru, spretno k’o u predigri (a ovo je otrovno zvučalo, samo zamislite) iza toga sledi neka mučka opservacija, u koju je umotan neki supersebičan trip, iza čega sledi svađa, koja se završava tako što se on uvredi i onda smatra da ima svako pravo da sprovede svoje namere, a ona neka vidi kako će da se nosi s tim.
Kad hoće da izloži to o čemu je razmišljao, muškarac se sprema da zbriše, kako izgleda. Makar samo nekoliko dana na pecanje.
Pa, kad sam zadnji put nešto razmišljao, hteo sam da joj predložim da je odvezem kod sestre kad pođem u posetu ortaku koji je postao ćale i da je pokupim u povratku, jer sam smislio da je jedino logično da će se tako svako od nas dobro provesti. Ona voli da ide kod sestre, ja volim da se olešim sa ortacima, bilo kojim povodom i svi smo srećni. Ali ona uopšte nije bila srećna. Optužila me da sam baš lepo smislio kako da je se otarasim, prebacila mi da uopšte ne gotivim njenu sestru, posumnjala u povod mog odlaska kod kog to ortaka za koga ona ne zna, izrešetala me pitanjima i insinuacijama kao gestapo i na kraju zaključila da meni uopšte nije stalo do nje. Dotle sam već bio potpuno izbezumljen, jer to baš nije fer, ja sam samo razmišljao kako oboma da ugodim i najmanje sam želeo da se svađam i ubeđujem i tu sam već vikao, ozbiljno potresen.
A ona je na ivici suza izjavila da bih je pozvao da ide sa mnom, da mi je stalo.
Ali ti mrziš ortačka opijanja, pobogu, zavapio sam!
Ali zar misliš da bih pošla?
Pa što bih te onda uopšte zvao, smirio sam se, potpuno zbunjen.
Zato da mi pokažeš da ti je stalo, da voliš da budeš sa mnom, da sam ti najvažnija. A ja ne bih krenula, ali bih bila mirna, jer si me pozvao.
Ostao sam paf! A nije čak ni razmišljala. Sve je sasula onako, iz rukava.
Mislim da ću pokušati da prestanem da razmišljam.
Boban Boban
