Bez dvosmernog prozora u svet, osećamo se izolovano, odsečeno, anonimno, marginalno, odgurnuto, isključeno. Ne samo zato što ne funkcioniše nešto na šta smo navikli da funkcioniše, jer je to usluga koju plaćamo i ima da bude obavljena, molim lepo, nego zato što se osećamo nesigurno i zarobljeno kad ne znamo šta se dešava. Kao da inače svakog trenutka znamo šta se dešava i kao da nas interesuje, ali to nije važno. Važno je da znamo da možemo da kliknemo nekoliko puta i saznamo sve što nam treba ili što nas interesuje. Nemamo vremena da čekamo, da strepimo i da se osećamo kao u mračnom srednjem veku, ili u nekoj planinskoj vukojebini, ako je ostala neka bez struje, signala i interneta. Bez interneta, kao bez sveta. Kao da smo na drugoj planeti, na nekoj sa koje želimo da se vratimo kući. Odomaćili smo se i razbaškarili na mreži, prozor nam je otvoren i danju i noću, pirka protok bez zastoja, klokoće kanalizacija, kanališe se marginalizacija, jer koga nema na internetu, taj ne postoji.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvori fotografija: www.telegraph.co.uk, www.itproportal.com
Aleksina Đorđević
