Da li je moguće napraviti konstrukcije kakve su dosada viđene samo u naučno-fantastičnim filmovima, a istovremeno ubrzati proces izgradnje? Arhitekta dr Miloš Dimčić kaže da može i to uz upotrebu softvera koji je on osmislio. Ovaj revolucionarni pristup i svoje ideje on će podeliti sa posetiocima “Belgrade Design Week“, koji traje do 11. oktobra u staroj fabrici Staklopan. To je bio povod da sa njim porazgovaramo o njegovom radu.
WANNABE MAGAZINE: Vaše osnovno zanimanje je arhitekta, ali vi programirate arhitekturu. Da li je to zanimanje budućnosti i čime se konkretno bavite?
MILOŠ DIMČIĆ: Zanimanja budućnosti, u onoj meri u kojoj možemo da ih predvidimo, će velikim delom predstavljati razvoj softvera. Kako polako prihvatamo da je ceo svet oko nas samo skup informacija, tako i razvijamo tehnologiju u tom pravcu. Sa razvojem 3D štampe i automatizovane gradnje (uz pomoć robota) optimizacija prostora, dizajn i proizvodnja će najviše zavisiti od informacije/programa. Pitanje nije da li to doba dolazi, već kada. Ja pokušavam da razvijam metode automatizacije u arhitekturi i istovremeno edukujem ljude, ukazujući na prednosti, uštede i efikasnost koju je moguće postići.
Koliko je arhitektura, korišćenjem svih tih noviteta, poslednjih godina napredovala?
To pitanje je diskutabilno. Može se reći da je proizvodnja napredovala. Sada smo u stanju da proizvedemo na desetine hiljada unikatnih fasadnih ili konstruktivnih elemenata bez neke velike razlike u ceni u odnosu na proizvodnju identičnih elemenata. To nam je omogućilo izgradnju slobodnih formi koje vidimo kod arhitekata kao sto su Zaha Hadid ili Frank Gehry. Ipak, mnogi gledaju na tu vrstu arhitekture jako kritično, i ja moram da priznam da sve više pripadam toj grupi ljudi. To nije arhitektura primerena čoveku, već umetnički izraz. To su skulpture velikih razmera kojima je cilj da budu monumentalne „ikone“, zaboravljajući na one koji koriste prostor, zaboravljajući na energetsku efikasnost i ne poštujući okolinu u kojoj se nalaze. Zato ja pokušavam da razvijem softverske metode koje će pomoći u dizajnu primerenom korisnicima i pre svega uzeti u obzir ekonomsku i energetsku efikasnost zgrada.
Da li je olakšan proces gradnje?
Kao što sam pomenuo, proces je olakšan, i biće sve lakši, ali mi tu prednost koristimo na jako loš način. Umesto da automatizaciju iskoristimo da brzo i jeftino izgradimo energetski efikasne kuće za milione ljudi na svetu kojima su potrebne, mi ih koristimo da gradimo kilometarske solitere ili ogromne stadione koji koštaju čak i po više milijardi dolara. Nažalost, mogućnosti koje imamo trenutno se koriste za takmičenja među državama i kompanijama. U toj trci ko će izgraditi veći i skuplji tržni centar se zaboravlja na prave prednosti automatizacije.
Učestvovali ste u projektovanju Kristalne hale u Bakuu u kojoj je održana Evrovizija. Na kojim ste još tako velikim projektima radili?
Dok sam bio zaposlen u birou mog mentora (Knippers Helbig) potpuno sam sam napravio softver koji je korišćen da se generiše kompletna fasada i konstrukcija novog terminala aerodroma u Shenzhen-u (Kina). Projekat M.Fuksas-a ima preko 400.000 unikatnih čeličnih štapova i preko 65.000 kompleksnih heksagonalnih elemenata (svaki 1.5 x 4.5m veličine ). Ovo ga čini najvećim, i ako mene pitate najkomplikovanijim, parametarski generisanim (programiranim) objektom na svetu. Na to sam prilično ponosan pošto sam na softveru radio apsolutno sam i time pokazao moć automatizacije. Inače sam pisao razne programe za druge zgrade, kao što su EXPO Axis u Šangaju (takođe kao zaposleni u birou mog mentora) i KAPSARC Zahe Hadid. Radio sam i na mnogo manjih projekata koji nisu poznati, ali su sa programske strane jako zanimljivi jer u njima koristim razne metode veštačke inteligencije.
Da li biste svoju profesiju preporučili mlađim naraštajima kao perspektivnu ovde u Srbiji?
Preporučio bih je svakako. Ja sam možda malo prerano krenuo da razvijam ove metode. Izgleda kao da ljudi još uvek ne razumeju potencijal, ali se nadam da ću ja, i mnogi koji se bave ovom disciplinom, uspeti da edukujem ljude i pokažem/dokažem mogućnosti koje se kriju iza svega ovoga.
Šta vam je izazov u profesiji koji biste želeli da dostignete?
Trenutno usmeravam snage na razvoj softvera baziranih na veštačkoj inteligenciji za primenu u arhitekturi i građevini. Cilj mi je da napravim seriju revolucionarnih programa koji će promeniti način na koji ljudi projektuju i dizajniraju…od industrijskog dizajna do arhitekture stadiona i solitera. Inače bih voleo da u nekom trenutku dobijem priliku da se bavim i klasičnim projektovanjem jer tu želju za izražajem kreativnosti kroz oblikovanje prostora još uvek nisam potisnuo.
Volite da svirate klavir, da li vas sviranje opušta ili vas inspiriše za neke nove projekte?
Klavir je meditacija. Vežbanje nekog muzičkog instrumenta vam pruža priliku da direktno osetite produkt svoga rada (što je retkost u današnjem svetu). Satisfakcija koju dobijete kada vežbom dostignete nešto što je isprva delovalo nemoguće je jako zdrava i korisna za mentalni razvoj. Zato uvek preporučujem sviranje nekog instrumenta. A kada ste u stanju da svirate Rahmanjinova, Šopenova ili Listova dela, onda je to još jedan ogroman plus koji donosi zadovoljstvo ne samo vama, već i ljudima oko vas.
Olivera Denčić
