Nedavno sam čitala o savremenoj popularnopsihološkoj preporuci, kako psovati konstruktivno, sa pozitivnim efektom. John C. Parkin napisao je knjigu pod nazivom “Jebe mi se” i napravio posao – drži seminare poslovnim ljudima, u svojoj vili u Toskani, nakon što je napornom gradskom životu i radu u marketingu u Londonu rekao “jebe mi se” i sa porodicom se preselio u mir i zelenilo. On je rizikovao, jer je shvatio da mu se jebe za sve što mu truje život i nagazio duhovni put, koji propagira kroz ovu oslobađajuću psovku, odnosno životnu filozofiju, koju je pokupio od svojih sinova, glavnih učitelja odjebavajućeg životnog stava.
Ok, svi znamo da nam je psovka često ventil i umemo da se otresamo opterećujućih gluposti izgovarajući “ma baš me briga,” “boli me uvo,” “zabole me,” “ma to me uopšte ne zanima,” a znamo i da oteramo sve u tri lepe, kad se baš iznerviramo. Zašto je od svega toga bolje reći “jebe mi se“?
