Muškarci hodaju okolo sa svojim prtljagom na leđima, sa leševima u svom bunaru i demonima pod svojim krevetom, baš kao i žene. Ničije srce nije nesalomivo, niko se ne oporavlja lako i potpuno. Svi smo ranjivi i ranjeni, jer tako se živi. Iskustva gaze preko nas, prolaze kroz nas ostavljajući krš za sobom, glasovi razuma u nama zvuče poput šizofreničara koji se svađa sa svojim imaginarnim prijateljem (koji je takođe šizofreničar), nismo u stanju da slušamo ni sopstveno srce (vidi gde nas je to dovelo) ni sopstvene savete (bolje razumem druge, nego sebe), nastojimo da se držimo nekog pravca, a zapravo tumaramo okolo kao psi bez gazde, mašemo repom više iz navike, nego iz nade i ne znamo da li će nas sledeća osoba na našem putu pomilovati ili šutnuti, ili i jedno i drugo, ne nužno tim redosledom.
Vidite, niste jedini koji se tako oseća i koji gura napred namršten, trudeći se da se skoncentriše na dostižne ciljeve – recimo da pregura dan, a da ne napravi nikakvo katastrofalno sranje i da se toliko umori da uveče zaspi bez razmišljanja i ako bude imao sreće, da se ujutru ne seća snova. Sa slomljenim srcem može se nekako uz teturanje i preguravanje dana, ali to nije trajno stanje i treba da znate da se može i ponovo voleti. Nije to tako strašno teško, kao što vam izgleda. Ne treba ništa posebno da radite. Za početak, treba da uvažite svoje stanje i osećanja, a ne da ih negirate.
