Da li ti se već desilo da onu do koje ti je bilo veoma stalo, prosto nisi umeo da zadržiš? Nisi uvažio njene primedbe, nisi se potrudio da ispuniš njene želje i zahteve, veza ti nije bila najvažnija kao što je bila njoj i nisi verovao da će baš to dovesti do toga da ona prosto ode, tražeći za sebe bolje, tražeći odnos u kome će moći da pruži sve što ima i gde će to biti cenjeno i uzvraćeno. A bila je ljubav i to obostrana. Kako se desilo da je izgubiš, kako si bio tako glup – uzalud se pitaš, dobro znaš da si prosto bio suviše lenj da je shvatiš ozbiljno i da si mislio da ne moraš ništa da činiš i da ulažeš, nego da veza treba da se odvija spontano. I tako se ona spontano, spontani koračić po spontani koračić udaljila od tebe, toliko da više nisi mogao da je dosegneš kad si se osvestio i shvatio da ona sebe više ne smatra tvojom.
I šta ćeš sad? Kad imaš to iskustvo i kad imaš vezu koja ne mora da krene istim tokom, ako se ne napraviš lud, ako ne budeš lenj, ako uložiš sebe maksimalno i pružiš ženi do koje ti je stalo svaki razlog da ostane sa tobom? Imaš li pameti i snage da pokušaš?
Ne uzimaj njenu ljubav zdravo za gotovo, ne smatraj da ti ona pripada, šta god ti radio (pogrešno) i da ne moraš ništa da učiniš (ispravno) da bi te ona volela. Jer ona će potrošiti svoje strpljenje i razumevanje pre nego što potroši svoja osećanja i udaljavaće se od tebe lagano, koračić po koračić, dok se ne udalji toliko da… Znaš taj scenario. Ne dozvoli da se odigra. Potpuno je do tebe. Ali skroz.
