Kad mi neko psuje majku, to me baš otvara, na primer. Onako emotivno skroz. Ali i kad neka keva kinji svoje dete na ulici, srce mi poskoči. Ne mogu to da slušam mirno, poželim da joj se najebem keve. Ali stegnem srce i zube i prođem. Nije moje da se mešam. I kad vidim dve drugarice kako se kikoću, umešao bih se, ali me sprečava vaspitanje.
Uglavnom, sva ta osećanja što mi tako iskaču, pridavim u skoku, kuliram. Da ne ispadnem kulov. Kao kad moja cura flertuje sa nekim na moje oči.
Ne ide da je isprozivam da je nevaspitana. Seljački je da joj vratim istom merom. Kontam da to znači da je opuštena i da nema zadnje namere, da se oseća sigurno i zaštićeno. Osim što možda kučka hoće da me izazove, pa onda još žešće kuliram, da ne ispadne kako se primam na gluposti i kako me vrti oko prsta.
