Ja kad teram kamion, to je vožnja. Dobro, nisam još probao da vozim kamion, ali znam kako bih i koliko bi mi bilo zabavno. Ali znam da vozim. Vozio sam kombi, a snaš’o bih se i sa nekim školskim busom, deca vole brzu vožnju, hehe. Al’ što me izvoza jedna šampionka, pa iz gaća me istresla. Nisam još ni skontao da smo krenuli na trke, a ona već pobedila. Mislim se, ćero, svaka ti čast, al’ s tobom više ne bih smeo ni na ringišpil da sednem. Jer možda se ispostavi da sam ja ringišpil, a ona vozač.
Ja njoj “zdravo, čekaš nekog”, koliko da ostanem u formi, što se tiče startovanja slatkih cura, a ona meni “izgleda da više ne čekam, ‘aj’mo”. Ja zblan, ona mene za ruku i u auto. Znači, stvarno me vozila. Prilično pristojno, moram da priznam. Nije bilo upozoravajuće škripe kočnica, policajki i jurcanja kroz crveno, ali časkom me dovezla do kreveta. Prvo me je uparkirala u kupatilo. Tuširanje obavezno, kaže.
Jebote, u šta sam se uvalio, uzalud sam pokušavao da smislim, dok sam se penio nekom fensi penom za kupanje u njenom sasvim urednom kupatilu i dok me ovaj moj izdajnik među nogama sprečavao da bilo šta skontam. Puk’o ga adrenalin, razumem ga skroz.
Čekala me votka sa ledom i limunom (nije me ni pitala šta bih popio) i uputstvo da se raskomotim i nađem neku muziku dok ona završi u kupatilu. Nema pušenja u sobi, kaže. Hehe, sumnjam, pomislio sam kvarno.
