Jer, naša autoseksualnost, žene ugrožava. Misle da nam nisu dovoljne. Da je ta potreba da imamo seks sami sa sobom, uz sopstvene maštarije ili pornjavu, za njih uvredljiva i ponižavajuća, jer to znači da one nešto ne rade kako treba, a mi nećemo da im kažemo šta, a što je još gore, možda uopšte nisu ni sposobne da nam pruže to što hoćemo, čak ni kad bismo im rekli.
I sa svojom prokletom intuicijom, sa tim šiznutim osećanjem svega i svačega, sa tim glasom koji im šapuće u uši ono što mi ne možemo da čujemo – one su toliko blizu istini, da je to prosto grozno. Nas to nervira.
I onda se branimo i pričamo gluposti, potežemo labave argumente, pozivamo se na svoju privatnost i još više se nerviramo, jer nam one uopšte ne veruju, nego nastavljaju da budu uvređene i da nas vozaju gore dole, tražeći bilo kakav cilj.
Ali kako ženi da kažeš u pravu si?
U prvom trenutku će trijumfovati i laknuće joj, jer je dobila potvrdu da ne tripuje. A zatim, ženski mozak nastavlja svoju beskonačnu vožnju – ako si joj priznao da je u pravu, to je priznanje, a to u čemu je u ovom slučaju u pravu, znači da ti ona nije dovoljna i da nešto ne radi kako treba. I onda počne da ti jede džigericu, tražeći dalje.
Jer, ženi nije dovoljno da samo bude u pravu. Pa onda moraš da joj kažeš: “Vidi, ja sam muško, a muškarcima jedna žena nikad nije dovoljna, jer jedna žena ne može da bude sve žene na svetu, niti je ona do koje mi je stalo dovoljno objekat, kao glumica u porniću, da ne moram uopšte da vodim računa o tome kako se ona oseća, da mogu da budem brutalan i prost, da ne moram da budem ljubavnik, nego drkadžija! Ali ti to ne razumeš, zar ne?”
Samosvesnim ženama ćete možda ovo i reći ako vas dovoljno izazovu, a one će možda i pokušati da razumeju, ili da prihvate ono što im nije blisko, ali ja još nisam sreo ženu koja je potpuno opuštena i komotna sa saznanjem o tome da je muška seksualnost različita od njihove.
Boban Boban
