A, ala sam vas uhvatio, a? Prezirete nećete verovati naslove, ali nekako vas ipak nešto kopka. Možda je Boban dobio po pičci, a možda je cura stvarno izvela nešto spektakularno, pa da tražite od svoje da ide na obuku.
A ja sam je samo pitao koliko je sati. I ona me je pogledala, onako prodorno, kako žene znaju da te pogledaju i skeniraju za tri sekunde, kao u mozak da ti gledaju, pa je počela da kopa po tašni. I izvadila iz nje mali peščani sat. I mrtva ozbiljna pogledala u njega i rekla stvarno nemam pojma, ne znam da gledam u ovo čudo.
Pa umro sam. Nisam mogao da verujem. Nisam odmah počeo da se smejem, nego sam je bolje pogledao za svaki slučaj, da vidim da mi nisu promakli suptilni znaci sumanutosti na njenom licu i verovatno sam imao onaj neodoljiv zapanjen, zatečen i zaleđen izraz lica, jer je ona počela da se smeje, onako slatko, žmureći, napola skrivajući osmeh rukama, kao da pokušava da zaustavi žubor potoka.
Malo sam se sabrao, pa sam se i ja smejao, a ona me pitala da li me još zanima koliko je sati i da li negde žurim. A ja sam joj rekao da mi se čini da se vreme ušinulo i da sad stvarno više nije važno koliko je sati, osim ako ona nema vremena da sa mnom svrati negde na kafu i sok.
Ona je slegla ramenima i raširila ruke i rekla nemam pojma koliko imam vremena, bespomoćna sam sa ovim satom, ali jede mi se žito sa šlagom.
I tako smo odšetali do njene omiljene poslastičarnice i počela je da pada kiša, a ja sam joj rekao kako me je prosto strah da je pitam ima li kišobran, jer ko zna šta će da izvuče iz te torbe, a ona se smejala i dizala lice i dlanove ka kiši, pa smo ipak malo požurili držeći se nadstrešnica da ne pokisnemo skroz.
I seli smo do prozora i gledali kako se oblaci kovitlaju i odlaze i kako sunce sija iz bara na trotoaru i ljude kako ih preskaču i decu kako uskaču usred sunca u bari. Peščani sat je stajao na stočiću, između išlera i šoljica turske kafe i čaša limunade. Okrenula ga je par puta, da gleda kako ljubičasti pesak svetluca dok curi na dno.
Pitao sam je da li je mnogo frajera smuvala uz pomoć tog sata, a ona me je opet pogledala onako.
Ah, shvatio sam. Oni koji su je pre mene pitali koliko je sati, nisu prošli skener. Bio sam prvi kome je izvela svoj mali performans.
I evo sad taj mali peščani sat sa ljubičastim peskom stoji na prozoru, na suncu. Više ga ne nosi u tašni. Kad ustanemo ujutru, okrenem ga, da gledamo tekući svetlucavi pesak.
Boban Boban
