Jeste, deca smo. Ponekad namerno rastavljamo i pravimo se da sastavljamo i popravljamo iako se vi sve više mrštite i durite. Malo vas zajebavamo. Možda proradite. Kao kad ponekad nekoj spravi uopšte ne treba popravljanje, nego precizno plasiran udarac otvorenim dlanom po plastici koja pokriva napajanje. Kao kad daljinac ne reaguje, iako smo ga otvorili i namestili baterije, dok ne lupimo njime o dlan dva tri puta, kratko i odsečno. Da legne.
Šta sad kao, mi treba malo da vas zveknemo, da legnete, pa da vidite kako može? Pa treba. Nemojte da se foliramo. Mi znamo, jer stalno nešto popravljamo, to nam je u genima.
Vi se pravite da vam ništa ne fali, ili se ponašate kao da vam sve fali, ali to je samo zavaravanje protivnika. Lukavo skretanje pažnje, animiranje naše potrebe da popravljamo, da se zamajemo nečim i da ne primetimo šta pokušavate. Kako nam se prikradate sa čekićem, dletom, testerom i brenerom. I ako ne pazimo, očas posla ćemo trenerke nositi samo po kući, kad nešto popravljamo, kosa će nam biti uredno skraćena u neku varijantu moderne muške frizure koja odgovara našem obliku vilice, jer vam je dodijao naš olinjali konjski rep, koji nam je utoliko draži ukoliko su nam zalisci dublji.
